Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ 

То није био концерт – то је била светковина љубави и музике
(Реминисценција)

Вече које је показало потпуну бесмисленост познатог америчког слогана „ово није ништа лично, ово је само посао“ претварајући га у своју супротност; „увек је лично“.
На концерту клавирског дуа „Д-арт“ који чине Драгана Ђорђевић и Бисере Вељковић, 29. aвгуста, скоро физички сам осећала недостатак две особе са којим бих поделила ово осећање које је концерт изазвао. Недостајали су ми моја кћерка Валерија, која се расплакала пред лепотом „Ниобе на умору“ у Уфицију у Фиренци и пријатељица, музиколог  Гордана Крајачић којој Вагнер покреће крвоток, које би на исти начин са мном доживеле ову пунину музике која се свуда преливала.
Тај полуконцертни Стенвеј није био обичан клавир који већ тридесет година слушам у врњачком Замку Белимарковић, то је било чудо које су магични прсти ове две чаробнице изазвале својим покретима и натерале га да се пропиње попут необузданог младог вранца, а ког су опет оне обуздавале. Тај клавирки дуо био је далеко више од интерпретације, то је била  потврда  да је музика директна вертикала ка небу, да њени вртлози диктирају пут спирале. Омађијаност у коју су нас увукле првим тактовим Григовог „Пер Гинта“ (Peer Gynt Suite No.1, Op.46), настављала се преко Увертире Вердијевог „Набука“ (Nabucco, Overture), Брамсових љубавних песама - валцера (Liebeslieder Waltzes op.52), до „Цветних валцера“ из балета Крцко Орашчић Петра Иљича Чајковског (Waltz of the Flowers from The Nutcracker Suite, Op.71a), стварајући сећање љубави које је било скоро опипљиво.
Док је музички ковитлац повлачио у себе све без поговора као у еху су се преплитали стихови Црњанског: „У теби нема бесмисла ни смрти, ти сјаш као ископан стари мач. У теби све васкрсне, и заигра па се врти, и понавља, као дан и детињи плач.“ са Ујевићевим „Ноћас се моје чело жари, Ноћас се моје вјеђе поте: И моје мисли сан озари, Умријет ћу ноћас од љепоте“.)


ОРКЕСТАР СТО МЛАДИХ

Идеја о реализацији пројекта „Оркестар сто младих“, односно концерта „За Европу сутрашњице“, рођена у Милану, а први пут, уз помоћ културних и образовних институција из неколико градова Италије, Аустрије, Словеније, Македоније и Србије, пре пет година остварена у Београду, изродила се у последњој недељи августа у један посебан догађај, који је збратимљени музички подмладак из наведених земаља приредио у београдској Коларчевој задужбини и новосадској Синагоги, у нашем граду као још једно додатно финале, „бис“ овогодишњег, ретко успешног Новосадског музичког лета. Свестрана и свесрдна подршка Италијанског института за културу и града Београда, на челу с директорком и координаторком подручја, др Сиром Миори, у складу с интенцијама италијанског семестра председавања Саветом Европске уније, условила је и извесну политизацију музике и целе манифестације (у смислу истицања потребе за помирењем и регионалнм сарадњом, залагања за мирну будућност, слободу, демократију, солидарност, дијалог и сличне вредности), па је стога смишљена и посвета 100-годишњици Првог (Великог) светског рата, уз слутњу, али и примесу својеврсног, данас доста честог, „прекрајања“ историје. Ако занемаримо последњи наведени аспект, визија овог великог едукативног музичког пројекта који је поред племенитости младалачког окупљања обележен и креативно - професионалном компонентом уметничког деловања, посебно важном за овакве сусрете, остварена је заиста импресивно. Јер, добити такве интерпретативне резултате од оркестра састављеног од чланова у великом старосном распону (од 12 до 20 година) за само шест дана (премда су се претходно увежбавали у својим школама), говори о огромном труду, ентузијазму и одличним педагошким способностима њихових матичних наставника и тројице млађих диригената с којима су се припремали током заједничког рада код домаћина и организатора, београдске Општине „Врачар“. Колико су свака додатна проба или ново наступање драгоцени, показали су различити, и појединачни и укупни извођачки резултати, представљени најпре на вечери у Београду, а потом и у Новом Саду, квалитативно вреднији и уверљивији на овој другој. Ако нам се на првом концерту одабрани репертоар учинио преобимним и преамбициозним (на страну што избор аутора није имао везе с темом Великог рата, искључујући и композиторе из Беча, Берлина, Париза, па и наше Србије), посебно што се тиче првог дела, с остварењима тројице барокних аутора (поред Вивалдија и Баха, и Словенца Јанеза Крстника Долара) и двојице романтичара (Бењамина Ипавеца и Едварда Грига), где је било повремене неусаглашености и несигурности, грчевитости па и „сумњиве“ интонације, утисак о другом, био је далеко бољи. Наизменично вођен, већ знатно кохерентнији оркестар пред којим су се смењивали максимално ангажовани и сугестивно подстицајни Примож Керштањ из Словеније, Алберто Каволи из Италије и као коцертмајстор и солиста, наш угледни виолиниста Горан Узелац, сада је свирао сигурније и опуштеније. Импонујући и снажнијом животношћу и бољим складом, најбоље се исказао у Григовој „Холберговој свити“, у највећој мери захваљујући понесеним, врло инспиративним и упечатљивим концертмајсторским потезима и прецизном ритмичком нерву Горана Узелца. Овако повећана количина енергије и експресивности пренела се, и у пуној мери распламсала, у другом делу концерта, у оба града испраћена овацијама и скандирањем изазваним обрадама препознатљиивих тема чувених аутора филмске музике (Урбана Кодера, Џона Вилијамса, с дубоко доживљеним, тонски прекрасним, Узелчевим солом и Енија Мориконеа), као и премијерним представљањем композиције „Елда“ Владија Бјанкинија (прилагођене могућностима и сензибилитету  оваквог младог ансамбла), те популарним „Либертангом“ Астора Пјацоле. Премда су по концепцији уметничких руководилаца „Оркестра сто младих“ сви музичари у саставу исти (иако ни по залагању, нити по улози и месту у ансамблу, те интерпретативном доприносу, не могу бити у истом рангу), због чега су у програмском листићу изостављена чак и имена солиста, ми их овде с уважавањем истичемо, почев од најмлађег македонског виолинисте Данијела Мојсоског из Охрида, преко средњошколаца из „Славенског“ Доре Шкапул и Стефана Петровића, до њиховог колеге за првим пултом, Божа Миливојевића.


13. сезона Војвођанског симфонијског оркестра

    

Да број 13 није увек и незгодна или баксузна цифра, показала је својим одличним концертима и 13. сезона Војвођанског симфонијског оркестра, на крају које је наш репрезентативни ансамбл, захваљујући настојањима свог уметничког директора и шефа-диригента Берислава Скендеровића, први пут закорачио у међународне “воде“. Пробивши баријере различитих врста, успео је да се представи на два реномирана, оба и јубиларна фестивала, у некадашњој нам земљи, на сваком се огледајући у различитим условима и амбијентима. Ако се најпре на 60. Сплитском љету, с богатим оперским, драмским, балетским и концертним програмом, нашао уз Загребачку филхармонију (која је 14. августа, под диригентским вођством Дмитрија Китајенка, једног од највећих диригената данашњице, с делима Корсакова, Чајковског и Равела наступила последње вечери манифестације) као други симфонијски оркестар на Фестивалу, онда је то податак који говори о значајном поверењу указаном нашим уметницима. Након што су се својеврсном генералном пробом на отварању Новосадског музичког лета, „испробали“, чини се, после првог утиска, на веома погодном простору (пространом дворишту „Јовине гимназије“), значи, „наоружани“ почетним позитивним искуством свирања под отвореним небом, војвођански симфоничари кренули су 27. јула и на освајање „Мештровићеве Цриковне“ у граду под Марјаном. Но, будући да је до поподневних сати, цело подручје било изложено великим кишним навалама, наступ Војвођанског симфонијског оркестра премештен је на сцену велелепног Хрватског народног казалишта. Ту су се и музичари и диригент, као и хрватски виолиниста Марко Грацијани, нашли у сигурнијем, показало се и акустички одличном, управо оптималном окружењу, у сваком случају и навикнути на свирање на театарској сцени. Интерпретативни успех био је изванредан. Не само због посебно мотивисаног и енергичног, правог „спортско-такмичарског“, већ и додатно инспирисаног музицирања које је испунило све параметре високо професионалне и надахнуте интерпретације. Све је било како треба. И укупна интонација и међусобно “штимовање“, баланс између инструменталних група, сигурна и проосећана солистичка иступања. Већ увертира за Вагнерову оперу „Танхојзер“ била је импресивна, с аутентичном вагнеровском звучношћу, моћног лименог (с упечатљивим тромбонима), али и продуховљеног гудачког корпуса, с јасно издиференцираним и извајаним лајтмотивима, да би потом, извођење Концерта за виолину и оркестар Петра Чајковског, с Грацијанијем као тумачем солистичке партије, било и најбоље од сва три која смо за редом (после новосадског, а пре дубровачког), чули. У добро одмереном односу између водећег инструмента и оркестра, млади виолиниста остварио је полетно, префињено, интонативно беспрекорно и динамички изванредно изнијансирано предавање (иако би му, по неким укусима, и поред изразите музикалности, требало додати више страствености у целини, односно рустикалности, када је у питању доживљај трећег става). Све оркестарске групе пружиле су му сагласну и компатибилну сарадњу, нарочито секција дрвених дувачких инструмената, што је публика поздравила великим одобравањем. С видљивим интересовањем праћена је и интерпретација Дворжакове Седме симфоније у де-молу, у којој је Берислав Скендеровић још више подцртао наглашене драматичне елементе, а додавањем праве „вагнеровске“ сонорности, дубине и упитаности у другом ставу, подвукао почетну атмосферу вечери и тако, „без и једне сувишне ноте“ (како је о свом виђењу овог „Adagia“ забележио сам композитор), управо савршено заокружио замишљену програмску концепцију.

На овом месту ваља поменути и неке од осталих учесника из богате музичке понуде Шездесетог сплитског љета која је поред две опере (премијерне поставке Вердијеве „Аиде“ која се по традицији изводи на простору импресивног Перистила приликом свечаног отварања Фестивала и Готовчевог „Ере с онога свијета“) обухватила и десет концерата међу којима су се издвојили наступи ансамбла „Cantus“, Хора Хрватске радио-телевизије, те квартета саксофона „Папандопуло“. Значајну пажњу изазвао је и пројекат „Танго цомпас“ (као спој различитих жанрова – класичног света Стефана Миленковића, затим спреге класике, танга и етно музике коју негује акордеониста Марко Хатлак, те импресивних џез импровизација пијанисте Марка Чрнчеца и контрабасисте Луке Хермана Гајзера), који апострофирамо и због изванредног пријема овог састава на Новосадском музичком лету, представљеног десетак дана касније у препуној Синагоги. Још једну веза с нашим, ове године и двадесетим по реду летњим концертним циклусом, проналазимо и у наступу великог гитаристе Мирослава Тадића који је у Новом Саду музицирао са својим сјајним колегом Влатком Стефановским, а у Сплиту с браћом Теофиловић у Мештровићевом Каштелету, након спуштања фестивалске заставе.
 
Музички мост ка Европској унији, Војвођански симфонијски оркестар успоставио је потом на још једном јубиларном фестивалу у Хрватској, 65. Дубровачким љетњим играма, на којима је, паралелно с четвртом представом нове поставке Шекспировог „Ромеа и Јулије“ у режији Јагоша Марковића (у летњиковцу „Скочибуха“), наступио на Бошковићевој пољани подно величанствене Језуитске цркве, 28. јула. Истовремено одвијање драмског и музичког програма „игара“ (које је 25. августа такође, као и у Сплиту, затворила Загребачка филхармонија, овде, замислите, с нашим, а светским баритоном Жељком Лучићем и хрватском сопранисткињом Ланом Кос, која је пре две године била солисткиња и уз наш Војвођански симфонијски оркестар на традиционалном Новогодишњем концерту), није утицала на посећеност концерта. До краја испуњен аудиторијум, иако повремено ометан, као, уосталом и цео оркестар, спољашњим звуцима најразличитијег порекла и интензитета (посебно звецкањем посуђа и „есцајга“ из ресторана лоцираног тачно иза последњег реда гледалишне трибине), што јесте основна мана извођења на отвореном, поздравио је овацијама и ово, и у поменутим околностима, заиста херојско и максимално сконцентрицано предавање. Расположени диригент и срчани музичари пружили су, баш као и у Сплиту, и овде дугим аплаузима изазван, пријемчив „бис“, широко познат, у пуном смислу „носив“ и подстицајан валцер из музике за Љермонтовљеву драму „Маскерада“, која је можда још чувенија баш захваљујући Хачатурјановој партитури.

Наступи војвођанских музичара и њиховог госта, виолинисте Грацијанија, позитивно су оцењени и у писаним и електронским медијима. Њихово огледање у Дубровнику и „радосно музицирање“, угледна критичарка и музиколог Илеана Грацио описује „као лијеп глазбени догађај“, а ансамбл као „добро припремљени оркестар који је дисциплинирано и концентрисано пратио диригента у изведби романтичарске партитуре Вагнерове увертире опери „Танхојзер“ која се у њиховој интерпретацији управо разгранала у свој својој љепоти“. Посебно истиче дувачке инструменте, али и „децентну пратњу оркестра и позорне импусле диригента“ при извођењу Концерта за виолину и оркестар П. И. Чајковског који је млади уметник „донио јасним изричајем те и у најсложенијим дијеловима фино обликованој агогици, показавши високу умјетничку разину“. О интерпретацији симфонијске композиције каже да је „Дворжакова складба звучала уиграно и уз свеколико богатство сазвучја“, а за диригента да је „својим ауторитетом максимално анимирао глазбенике, обликујући градације глазбеног протока“. 

Ипак, највеће признање за прво гостовање Војвођанског симфонијског оркестра ван Србије, стигло је двадесет дана након сплитског концерта. Оно је у облику награде „Јудита“ коју додељује дневни лист „Слободна Далмација“ (главни медијски покровитељ Фестивала) припало виолинисти Марку Грацијанију за „глазбени досег“ остварен у тумачењу солистичке партије Концерта у Де-дуру П. И. Чајковског, што жири у саставу Татјана Алајбег, Косовка Чудина и Мирко Јанков овако оцењује: „Одушевљени и понесени примјерним приступом младог виолиниста, као и врло високом разином изведбе, истичемо његову понизност величанственом уратку рускога складатеља. Изнимно захтјевна солистичка дионица раскошно је откривала могућности младог виолиниста који се недвојбено ближи свом умјетничком зениту. Марко Грацијани нас је освојио озбиљношћу и преданошћу, његову дубоком и искреном изричају потпуно је страно популистичко подилажење публици. Принос остварен с врсним Војвођанским симфонијским оркестром којим је равнао Берислав Скендеровић похранио је трајан траг у срцима сплитских штоватеља глазбе“.


ГАЛА КОНЦЕРТ РУСКИХ ОПЕРСКИХ СОЛИСТА ВОДЕЋИХ РУСКИХ ПОЗОРИШТА

    

Други програм (после балетског) у оквиру Дана руске културе у Србији (који ће од 20. до 23. октобра бити заокружени концертима легендарног хора „Глинка“ у Београду, Нишу и Новом Саду), такође популарнијег карактера, али на високом уметничком нивоу, остварен је као једно сасвим посебно вече, за које су, поред ванредних гостујућих оперских солиста подједнако заслужни и музичари Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије, чије је надахнуто, добро припремљено свирање на челу са све експониранијим и искуснијим диригентом Бојаном Суђићем, значајно допринело сугестивности певачке интерпретације. С нашим маестроим измењивао се угледни, широм света популаран диригент, Алим Шах, активни уметнички сарадник многих оркестара у Русији, Европи и САД. Гала концерт одабраних, узорно школованих вокалних уметника, чије су одличне референце повезане и с деловањем у чувеним домаћим оперским кућама попут Бољшој и Маријинског театра, те  с гостовањима на највећим позорницама света, свих одреда у напону снаге, али и прекрасних, квалитетних и моћних, у сваком појединачном фаху раскошно обојених и волуминозних гласова који просто прште големом певачком и сценском експресивношћу, памтићемо као свечаност за ухо али и за око. Њихово респектабилно предавање које смо с уживањем слушали, па и гледали, будући да су сви у најлепшим годинама, било је нарочито и јер су они савршено добро знали шта певају, па су подстакнути интимним доживљајем и усмерени сигурном подршком (започетом гостујућим, настављено нашим, па опет преузето гостујућим диригентом) дали све од себе.
 
Цео програм је био избор бриљантних, готово савршених и врло специфичних солистичких (или дуетних) наступа од којих је тенорски (Алексеј Долгов) освајао правим лирско-словенским тембром, сопрански (Вероника Џиојева) богатством регистарских могућности (од лирских до драмско-колоратурних), мецосопрански (Екатерина Сергејева) сочном и звучном, не превише тамном бојом и савршеном контролом, а баритонски (Василиј Ладук) експлозивном изражајношћу и раскошним тонским валерима. И с таквим способностима није било тешко да свака арија, емоција, психолошко стање и нијанса расположења буду донети на прави начин, разуме се, помогнути и подцртани поузданом оркестарском подршком и одличним разумевањем и вођењем подједако сугестивних диригената. Сигурно и музикално испеване бројне солистичке линије, посебно дрвених дувачких инструмената, али и хорне (у логично и префињено заокруженој арији Ленског) и лепо динамички нијансиране фразе, те укупно, управо симфонијско богаћење и бојадисање вокалних мелодија и примерено остварена сарадња певача и оркестра резултирали су природним дијалогизирањем вокалног и инструменталног медија, што сматрамо и посебним квалитетом ове изузетне вечери. Најлепши утисак из драматуршки одлично, попут јединственог коктела осмишљеног програма оставио је код нас ретко извођен руски репертаор с одломцима из опера Чајковског („Евгеније Оњегин“ и „Јоланта“) и Римског-Корсакова („Сњегурочка“), и штета што га није било више. Допуњен и дуетима и аријама из Моцартовог „Дон Ђованија“, Росинијевог „Севиљског берберина“, Вердијевих „Риголета“, „Сицилијанских вечерњи“ и „Травијате“, Офенбахових „Хофманових прича“, Пучинијевог „Ђанија Скикија“, Бизеове „Кармен“ и Калманове оперете „Силвија“, али и најпопуларнијим, наглашено мелодиозним наполитанским песмама Куртиса, Валентеа, Канија, Ларе и Фалва, понудио је сваком посетиоцу по нешто што препозње и воли. Наш оркестар, из којег су и егзактни Бојан Суђић и  такође врло ангажовани Алим Шах (потоњи нарочито код присне сарадње с певачима) извукли све што његове способности дозвољавају, своју прилику да се представи у најбољем светлу и у пуном симфонијском звуку, додатно је искористио у одлично интерпретираним увертирама Росинија, Бизеа, Јохана Штрауса (под Суђичевим диригентским вођством) и полонези из „Евгенија Оњегина“ која је под руком темпераментног госта-диригента Шаха, свечано отворила ово изузетно вече.  




МУЗИЧКА ПРИЧА 

ПРИЧА ИЗ ДВА ИЗВОРА
(ДИПТИХ)

1
Послератни утобус, који се одликује тиме да има мотор напред, у близини шофера, грувао је ка Неготину, кроз музички крај Пожаревачког Поморавља. А у овом крају сви умеју тако лепо да свирају и певају да је готово и овде присутна она стара „Није свачије да пева кроз село“, јер кад се разлегне летњи вечрњи мир и кад се уморни сељаци положе на своје једва дочекане кревете, отворивши широко прозоре да уђу свежина и умирујући гласови предноћи, заиста треба бити храбар и дати грлу да започне песму. Ако је иоле фалш, то јест, лоше, отпевана, чуће се то у сваком куту аудиторијума, и музички зналци међу успављујућим народом страшно ће замерити на самовољи дрзнику-певачу због одбијеног сна. Напротив, умилни певачи ће сутрадан бити слављени од целог села, које ће се размиљивати према својим њивама, чекајући опет вече смираја и истог певача под пенџерима.
Нова генерација аутобуса увукла је мотор који је увек био напред, као спуштени део високог габарита у виду каскаде, и преселила га за нешто мало уназад, да је он између шофера и кондуктера, како би аутобус добио правилан изглед призме, прузроковао једно надигнуће, које се називало хауба. Одозго је хауба имала равну површину са некаквом провидном пластиком, под којом се могла видети расклопљена саобраћајна карта. Било је замишљено да необавештени путници ту нађу одговоре на своју запитаност о њиховој траси путешествија. На хаубу се могло и сести – један до два човека. Сад је ту лежала једна бела хармоника дугметара, марке Кебрдле.
Возач је мало прикочио због смањивања буке мотора и гласно позвао мајстора да са свога седишта дође на хаубу и на свом инструменту развуче једну. То је тада било уместо радио-озвучења које данас не можемо да спутамо, такође принуђени да слушамо све што се дрзници-извођачи усуде да нам, и без наше воље, понуде.
Мајстор се звао Бора Шаркаменац. Заиста је здушно развукао и мењајући репертоар, покушао да сваког путника такне у душу, посебно шофера, који му је дао привилеговано место. Бора Шаркаменац је тада био значајан народни уметник. Ту значајност је заслужио по томе што није још увек било ни радиа, а камоли грамофонских плоча, па је уметник свака три месеца одлазио у Београд, као на Ћабу, и то у кафану КОД ОРАЧА, на Врачару, или КОД КОВАЧА на Вождовцу, да на уво похвата нове ствари, нове песме и мелодије, како би их, опет само на уво и мемоморију, пренео у Неготинску Крајину и ту их као пелцер расадио, да се Крајински народ има чему радовати у часовима славља и лепог расположења. Мајстор-Бори били су захвални и његови колеге хармоникаши, који су такође учили и богатили свој занатски репертоар.
Усред његове хармоникашке разузданости на хауби, и на почетку једне нове нумере, један је господин, млад и за оно време елегантно обучен, брзим кораком стигао са задњих седишта на хармоникашево, упражњено које је било напред, и стао помно да слуша започету, а познату му, мелодију. А из снажног грла чуло се: Ој, девојко, моја жута крушко, одакле ти ово дете мушко?, па затим у рефрену, као девојчин одговор: Нит` од Сремца, нит од неког Немца, већ од мога Боре Шаркаменца. Према крају песме, кад је већ било јасно да се девојка из песме зове Ружа процветала (а не прецветала), или, да се она обраћа ружи са: ружу гледам, па бих је убрала, маркантни господин је био све узнемиренији.
Кад је загрмео аплауз свих путника због песме коју до тада никад нису били чули, елгантни и високи младић је пришао мајстору:
–Мајсторе, одакле Вам ова песма?
– Чуо сам је као нову, „код Орача“, па је носим у Источну Србију, као новитет.
– Добро, а ове речи, о девојци, Сремцу и Шаркаменцу?
– То ја тако, кад је мелодија савршена и ненадмашна, а прети опасност да је док стигнем до куће мало и заборавим, односно променим, ја, пошто текст заборављам лакше него музику, мелодију, ја, онда, додајем своје, измишљане текстове, колико да сам стално уз мелодију, и тако је пренесем до Крајине да је расадим у свежем, изворном и непромењеном облику. Ваљало би, не смемо мењати ауторово и композиторово.
– Добро, онда, знате ли Ви, ко је композитор ове мелодије?
– Наравно, то је млади хармоникаш Мића Стојановић.
– Е, па мајсторе, примите овај мој новчаник пун пара, као награду за Ваше извођење, јер ја сам тај Мића Стојановић. Ово сад имао сам прилику да први пут слушам у народу моју љубиму песму „Јутрос ми је ружа процветала“, у новчанику су јутрос преузети тантијеми из агенције за заштиту ауторства, баш за ову песму и колико да знате, мелодија је лепша него што сам је ја смислио, па новац припада Вама. Готово би се могло, уз овај Ваш предивни текст, рећи да и није моја…

Песма је стигла у Неготин, али Мајстор Бора, обично КОД ОБИЛИЋА, БРЕГАЛНИЦЕ или ДВА ЛОПОВА није поклањао мустру никоме док преузимач-хармоникаш, обично из околних селâ не би добро упамтио име аутора. Тако је он поштовао ауторство. Расађивање је обично започињало у три крајинска села: Речки, Чубри и Брестовцу, а били су то хармоникаши: Чика-Чеда, Станкûћ и Бора Голубовић.
Како је остало упамћено, добровољни повереник за новотарије, мајстор-Бора, чуо ју је три дана после свог доласка у Крајину, на  Петровданској заветини у селу Трњану. Изводио ју је тада млађи хармоникаш, такође Бора (Голубовић), са такође белом хармоником, као да је сама песма то тражила, јер се у неком од два помешана текста, вероватно мајстор-Борином, налазила и синтагма голубице бела.
Остало је такође упамћено да се мајстор-Бора дичио сусретом са Мићом Стојановићем и узвисивао Мићино високо ауторство ове песме која ће већ у освит свога вечнога живота постати моделом српске изворне песме, која се са одласком оваквих народних стваралаца губи и све више нестаје, пред налетом потрошачке и додворујуће лепоте, уз наго женско тело као симболом те лепоте.

2
Много година касније, готово пола века, одржавали су се Мрчајевачки песнички сусрети. На оном одржаном 2009. године, на платоу Илијак, понад Мрчајеваца смењивали су се песници лиричари и традиционалисти. У једном часу се из публике, као са задњих седишта (аутобуса), према сцени упутила елегантно обучена особа. Да није ово пола века, могло би се рећи да је то била персона из аутобуса са хаубом. А кад је Луне Левајац, водитељ и песник, објавио име актера-песника – Мића Стојановић, било је јасно да је народни стваралац и композитор народних песама овај пут посегнуо за, испоставило се родољубивом, поезијом. Наравно, страдање Србије у последњој деценији прошлога века било је опсесија и овога српског творца стихова. Колико је био познат као писац народних текстова, није показао толики утицај свога заната на оно што је казивао напамет као своју поезију. Казана песма је тематски била доста излизана, али је на тој мотивској овешталости била пуна веома свежих израза и метафора, наравно увек у некој традиционалној метрици. Но, кулминација његовог изласка на сцену била је, ипак, оличена развлачењем хармонике...
Пошто је ноћење на овом дводневном фестивалу поезије у Мрчајевцима увек тешко организовати, након првог дана, 29. септембра, организован је ноћни минибус, који је масу песника без преноћишта враћао у Београд. На задњим седиштима, по свом обичају, нашао се и Мића Стојановић. Заподенуо је разговор са сапутником до себе:
– Господине, чини ми се да сам, кад су Вас најављивали, чуо и једно мени драго име Шаркаменац?.. Чувао сам једном велико и драго пријатељство са једним Шаркаменцем, који је једну моју песму расејавао, да не кажем проносио, по Неготинској Крајини, придодајући јој свој текст о некој девојци, којој се обраћао са  Жута Крушко(?)...
– Та, којој се обраћао са Жута Крушко, то је моја мајка, а моја маленкост је  то дете мушко, Борин син.
Тада се композитор, како је највише волео да га зову, окренуо и стављајући ми груди на груди, колико је већ то седиште допуштало, и  онако седећи, изразио највећи степен среће јер је могао да чује још понешто о Бори- хармоникашу и Ики-трубачу. Још је додао (па је прича тако потекла и из другог извора):
– Годинама се нисам могао ослободити „кривице“ да се та песма сматра мојом, наравно са мојим текстом о ружи процветалој, а да је она по лепоти мелодије управо његова, Борина песма, јер он ју је дотеривао баш по оним ивицама које су то тражиле – да буде изворна.  Морам му то ауторство једном признати, кад је већ одбио новац за њу. Он би се вероватно радовао?
– Прво, господине, он се не би радовао, јер сматра да је то Ваша најлепша песма, и да је његово певање о Жутој Крушки на ту мелодију био само начин да Вашу мелодију, у путу од извора до жеднога грла, како је говорио, спасе од брзог заборављања. Знам добро његов став. А друго, и да бисте желели штогод да му објасните, он Вас сада не би могао чути и разумети. Заминуо је, пре пет година, за Дели-Јованским брдима, у потрази за мојом мајком, не часећи много, већ на четрдесети дан од њеног одласка. Заминуо је тамо где су, кажу успевали најлепши, божји воћњаци, па и тај крушик, за којим је целог живота трагао.
– Веома ми је жао, кад чујем да је за њим отишао и Ика-трубач, како је то чинио и по крајинском свадбама, увек за Бата-Бором, али могу Вас да замолим, јер и Ви се, видим, бавите музичком композицијом, да бар Ви од данас, од ове ноћи, ту песму сматрате песмом Вашега оца. И Богу ће то бити драго.

Кад је кренуо уз Степојавачко брдо, које води средином градића, мотор минибуса пружао је неки веома непријатан звук, као да су се два велика комада стене мрвила међусобно. На крају је нешто пукло и комби је завршио на десној банкини, под самим врхом узвишице. Ни казивање стихова, напамет, свих путника-песника, који су то умели и имали на репертоару, није нас спасло од дуготрајне ноћи и спорог доласка јутра.
А кад је у зору, или нешто пре ње, стигао другим комбијем машински део за замену, објављено је да они који су изишли на ваздух, по тихој ноћи уђу због поласка. Баш тада је засветлео, од упаљене сијалице, отворен прозор на најближој кући покрај нас, а часак после тога зачуо се и звук музике са ранојутарњег програма радиа.
И Мића и ја, скромни бележник ове аутобуско-комбијевске приче, зачусмо песму из недалеке куће. Ишла је као: Јутрос ми је ружа процветала. Ћутећи, муњевито смо се, само погледали. Оно мало пропламсаја, предзориних могло је обасјати радост у сва четири ока, али и ону врсту сете која прати присећање, у два Мићина ока, који прошапта, довољно чујно и, више од довољно упућеног, мени:
– Само речи – што је значило још једно потврђивање да је мелодија део стваралаштва и мога оца Боре, на шта ћу ја, на самим вратима комбија, улазећи у њега, дометнути аутору:
– Погледајте у башту под прозором, већ се боље види, како се неколико ружа ове ноћи развило из пупољка у цвет. По мени, драги Стојановићу, то значи да је песма припала свима нама, и њено ауторство целој Србији, јер је у њеној богатој башти поникла.
До Београда, готово су се све звезде погасиле. Остале су само оне које вечито сјаје и процветају тек ујутру кад се друге угасе.