Музика Класика бр. 43/44
година XV, јануар 2024 - јануар 2025.
Поклон ЦД бр. 43/44
НОЋНИ ПРОЛАЗ
(музика за харфу и тенор саксофон)
Александра Паладин и Предраг Митровић
На концертном подијуму
5. јубиларни „РАВАНЕЛИЈУС“, 2024. године
Сњежана Павићевић, флаутистиња и пиколо флаутисткиња
СОМУС 2024.
Клавирски дуо Ведран Јањанин – Иван Крпан
Музика и око ње
ПОВОДОМ 100. РОЂЕНДАНА РАДИО БЕОГРАДА
XII Такмичење „Српска соло песма“
Једно сасвим посебно музичко пријатељство
Стасавање нових композиторских снага (мај 2024)
Музика и храна
Кекс торта за 30 минута Предрага Митровића
Музичко позориште
Драшко Аџић, композитор
Две деценије од премијере култног балета „Ко то тамо пева“
Славимо Пучинија
Сусрет са историјом
Зора Бокшан Танурџић, редитељка
н а к о н ц е р т н о м п о д и ј у м у
5. јубиларни „РАВАНЕЛИЈУС“,
2024. године
У Ћуприји је од 5. до 12. јула одржан „Раванелијус“ – 5. фестивал музичке изузетности. Пратећи програмски квалитет, али и чињеницу да се одржава у граду у коме успешно делује Школа за музичке таленте, и овогодишњи програм био је усмерен на сјајне концерте на којима су наступали и најупешнији ученици и полазници мајсторских радионица. Био је то повод да разговарамо са уметничким директором и оснивачем фестивала, Драганом Ђорђевићем:
- На отварању је наступио Национални симфонијски оркестар Србије, ансамбл који је, да кажемо, фестивал и основао. У част петогодишњице фестивала имао сам идеју да оснујем један такав ансамбл, јер свака држава, осим наше, има национални ансамбл. Идеју сам добио када сам пре две године боравиоо у Румунији. Тада сам имао прилику да чујем њихов Омладински симфонијски оркестар, који чији чланови имају од шеснаест па до тридесетак година. Тај оркестар је звучао сјајно пре свега због тога што је састављен од најбољих младих музичара који немају стално запослење и професионалаца. Пети фестивал сам видео као одличну прилику да тако нешто урадим. Уз помоћ мојих сјајних колега, музичара, који су се сви одазвали томе, ми смо успели то да урадимо, и ја сам им лично свима поносан и веома захвалан, посебно Миљани Поповић Матерни, која је била и концертмајстор, и која је заправо позвала све те наше колеге. На концерту смо имали и госте - солисте и диригента из Кине. На отварању сам свирао и ја, желећи да као извођач имам успомену са тог концерта.
Чланови оркестра су и ученици, или можда некадашњи ученици Школе за музичке таленте у Ћуприји. Они су делили пултове са, могу да кажем, доајенима оркестарског музицирања.
Јесте, и то је један од момента који је тој вечери дао посебан чар. То је и доказ да је школа добро радила претходних, сада већ 51 годину. Много некадашњих ђака сада су већ успешни солисти, и професори, и педагози и оркестарски свирачи, а неки су тек на путу да то и постану. Тако да је реултат свега тога лепа симбиоза свих који су седели заједно у оркестру, а они су, судећи по реакцијама публике и гостију, направили диван концерт.
Програм се састојао од дела најпопуларније класике, што је за фестивал, и за отварање фестивала, заиста добар програм. Такође, изведена је и музика из опуса кинеског композитора.
Моја идеја је била да на репертуару буде и неки кинески композитор, односно можда чак и нека кинеска традиционална музика, али то је било мало тешко извести, зато што она обухвата много инструмента које ми заправо немамо. Дин Шанде је један од кинеских најпознатијих композитора. Од њега смо добили дозволу да премијерно његову композицију управо овде.
Публика била заиста задовољна. Велики број људи дошао је на овај дивни концерт на отвореном.
Ове године фестивал се, као и претходних, усмераво на концерте различитог типа - од оне стандардне класике до програма који је намењен деци, до трибина, уопште свега онога што би можда и музичким професионалцима, али и не само њима, било интересантно.
Отворени простор је једноставно право место за ширење интересовања према самој музици.
То је тачно! Сваки фестивал је за нас који га организујемо и за нашу публику велико учење. Управо зато су нам теме сваке године другачије. Ове године смо имали округли сто, који се бавио темом „Изазови организације Међународног фестивала“. Тим поводом гошће су биле уреднице музичког програма ЦЕБеФ-а - Јелена Јанковић-Бегуш и Милица Кадић, већ прекаљене менаџерке и музички продуценти, које раде у нашој најелитнијој културној институцији, која организује концерте и концертне серије, фестивале и, наравно, програме за децу.
Када смо пре пет година разговарали о фестивалу „Раванелиус“, рекли сте да сте желели да се Вашем граду у коме сте провели време и као ученик Школе, на неки начин и у том уметничком смислу одужите. Наступали сте током своје успешне каријере са најеминентнијим и домаћим и иностраним солистима, да сте неки од њих довели и овде. Како данас гледате на фестивал? Да ли сте имали осећај да че он овако да се развија? Данас то није само локални фестивал који је намењен уском кругу људи, већ видимо да је интересовање људи и публике заиста велико.
Јесте, хвала на овом питању. Ево сада док постављате питање емоције су одмах прорадиле. Ми смо наравно имали снове и жеље и они су увек, кажем, искрени и велики, али некако морам да кажем да нисам имао наду да ће овако нешто да се успе за само пет година. Ако могу да будем несклонан, много сам срећан и поносан ко је све до сада наступио. Желим и да се захвалим и да кажем да без пријатеља, музичара који су долазили, без њихове подршке ми не би имали овако сјајне програме и то само за пет година. Ту је свирао Немања Радуловић, светска звезда, мега звезда, диван човек, најпре, а онда и самим тим већ доказано вансеријски уметник. Он је привукао највећу пажњу, а ми смо чекали тај концерт са „Дабл Сенсом“ две, три године. Његов концерт је много значио за фестивал, јер је на њега „преко ноћи“ скренуо пажњу. То нам је помогло да ове године имамо уметнике као што су Максим Ризанов, Никита Борисоглебски, Дора Кокаш, Разван Сума - озбиљне светске уметнике који су дошли.
Имате и подршку градских институција.
Оно што ја могу у пар рећи да кажем јесте да је врло важно да имате подршку градских институција, јер без тога стварно могу слободно да кажем је немогуће организовати озбиљан фестивал. Ми желимо да овај фестивал живи дуго, дуго и да га оставимо неким генерацијама који ће то даље да раде, надам се и боље од нас. Наравно, они ће увек имати нашу подршку!
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
н а к о н ц е р т н о м п о д и ј у м у
У ери процвата
пиколо флауте
Сњежана Павићевић, флаутистиња и пиколо флаутисткиња
Треће издање фестивала „Београдски пиколо викенд“, који организује Удружење флаутиста Србије, у сарадњи са Италијанским институтом за културу у Београду, одржано је Београду од 20. до 22. септембра 2024. године Реч је о догађају посвећеном пиколо флаути, најмањем инструменту из породице флаута, са циљем да се адекватно уврсти у педагошку и концертну праксу у Србији. У оквиру фестивала организоване су мајсторске радионице, предавања, изложбе и концерти. То је била прилика да разговарамо са пиколофлаутисктињом Сњежаном Павићевић, ауторком овог пројекта.
Сњежана, да представимо уметнике које је ове године публика имала прилике да слуша?
Ове године имали смо двоје изузетних уметника. То су Хаика Лубке и Франческо Виола. Хаика је соло пиколисткиња у оркестру Тонхале из Цириха (Швајцарска), професор за пиколо флауту на Универзитету уметности у Цириху ( ZHDK). Франческо је соло пиколиста у оркестру „Maggio musicale“ у Фиорентину у Фиренци (Италија).
Како сте дошли на идеју да организујете ову манифестацију и коме је она намењена?
Идеја је била да нашој, како стручној тако и широј, публици представимо пиколо флауту као инструмент који је изузетно заступљен на концертним репертоарима међународних концертних програма, за који већ постоји огроман репертоар и солистички и камерни, који се изучава као посебан предмет на већини европских и светских високошколских музичких институција. „Пиколо викенд“ намењен је пре свега флаутистима свих нивоа, од ђака ниже школе, студената, њихових педагога, али исто тако и широј концертној публици, јер је репертоар заиста богат и разноврстан.
Одржан је ове године трећи пут. Можемо ли рећи да она већ има своју публику?
Можемо слободно тако да кажемо. И што је још важније, публика се из године у годину проширује, те нам осим домаће публике долазе и посетиоци из региона, па чак и из других делова Европе.
Сви концерти се одржавају у Београдској филхармонији. Чини се да је то право место с обзиром на чињеницу да сте од 2002. па до данас стални је члан овог ансамбла на месту соло пиццоло флауте.
Београдска филхармонија је идеалан простор за тако нешто. Предивна камерна сала филхармоније са свим пратећим просторијама омогућава нам да реализујемо цео програм са радионицама, концертима, изложбама. Веома сам захвална Филхармонији што ми, као свом дугогодишњем члану, пружа велику подршку у остваривању ове „мисије“. Наш, нажалост покојни, директор Иван Тасовац био ми је ограмна подршка и дао велики подстрек и „ветар у леђа“ када сам припремала прво издање и заувек сам му захвална на томе.
Организовањем „Београдског пиколо викенда“ посебно сте скренули пажњу на овај инструмент. Оснивач сте првог „Пиколо студиа“ у земљи и региону, са програмом за усавршавање флаутиста на пиколо флаути у више нивоа. Како је студио концептуално осмишљен? Ко су полазници?
Пиколо студио је осмишљен као радионица у два нивоа: почетни и напредни. Почетни ниво је намењен асполутним почетницима на пиколо флаути, дакле ђацима, студентима и наставницима који немају никаквог претходног искуства са инструментом. Напредни ниво је за оне који су већ стекли неко искуство свирања на пиколо флаути, најчешће кроз оркестарску литературу, и који желе на овај начин да прошире и унапреде своје вештине, упознају се са основним аудиционим и такмичарским репертоаром, као и концертним репертоаром за пиколо.
Колико је интересовање за усавршавање на пиколо флаути?
Морам да кажем, са великим задовољством, да је интересовање из године у годину све веће. Највише се за усавршавање интересују студенти, који су свесни да без владања овим инструментом нису конкурентни нити за аудиције нити за наставак школовања/усавршавања у иностранству, а наш систем образовања још увек не нуди адекватну обуку за овај инструмент.
Да ли је пракса у оркестрима у свету да неко буде фокусиран само на пиколо флауту или флаутисти, према потреби, свирају и тај инструмент?
У свету је пракса да постоје музичари/флаутисти који су специјализовани за пиколо флауту, мада се подразумева да би сваки оркестарски флаутиста, без обзира на позицију, требало по потреби да свира и пиколо флауту, као и остале алтернативне инструменте - алт флауту, бас флауту, барокну флауту
Дипломирали сте и магистрирали флауту на београдској Музичкој академији у класи проф. Миодрага Азањца. Осим флауте завршили сте и Мастер студије за пиколо флауту на Конзерваторију „Ђузепе Верди” у Милану код проф. Никола Мацантија. Када сте се, током школовања, први пут сусрели са пиколом?
Захваљујући мојој професорки Нивес Андријашевић-Јанковић, сусрела сам се са пиколом већ током средње школе. Она је још пре више од три деценије била свесна колико је за флаутисту важно да проширује своје вештине и на друге сродне инструменте. Даље бављење инструментом сам наставила сама, до одласка на Мастер студије за пиколо у Милано, а затим и на неке мајсторске курсеве за пиколо у оквиру значајнијих фестивала. Најдрагоценије искуство стекла сам свирајући у оркестрима.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
н а к о н ц е р т н о м п о д и ј у м у
СОМУС 2024.
У периоду од 24-28. октобра Сомбор се прикључио српским фестивалским градовима. Дванаесте „Сомборске музичке свечаности“ отворене је концертом виолинисте Данијела Роулинга и виолончелисткиње Маје Богдановић, који су извели програм под називом „Музика која спаја“. Сам назив симболично је упутио и у мото овогодишњег фестивала – „Музичке нити, породичне приче“. О томе у програмској књижици пишу и уметнички директори фестивала – Михајло Зурковића и Лидија Бизјак: „Ове године атмосфера је интима и позива у наш свет музичара испреплетен пријатељствима, познанствима, понекад и породичним везама. Ми ћемо једни другима долазити у госте на сваком концерту и сваке вечери вам причати једну посебну причу. Као некад окупљени око ватре. Биће ту тема за све: од породичних прича музичара – брачних партнера, сестара и браће, преко прича о судбинама једног народа, представљања наших најбољих композитора и једног старог клавира, до светских и српских премијера и путовања кроз векове све до доба Јуре! Свираће и млади, свираћемо и најмлађима, а слушаћемо сви заједно уметнике који пуне светске дворане. СОМУС-ова публика је већ дванаест година навикла на јединствене музичке доживљаје, ретке и у великим градовима. И ове године смо се потрудили да откријете нешто ново и уживате у најквалитетнијој музици и музичарима! Дођите нам у госте, чекамо вас“.
Били смо у гостима СОМУС-у и у овом тексту преносимо разговоре са музичарима који су наступили у оквиру фестивала.
МАЈА БОГДАНОВИЋ, виолончелисткиња
Како сте програмски спојили скоро неспојиво?
Као што је Данијел рекао на концерту потребни су контрасти у животу и у музици и има неких веза- Марсело Нисиман, који је наш пријатељ, он је био протеже Пјацоле. Он нас је увео у тај Пјацолин свет танга. Дело које је за нас написао и које смо извели, „Ноћне море смрти“, требало је да буде својеврсни па-де-де (paix de deux), да буде поетично (тако смо ми замишљали), али је њега много више инспирисала смрт и хтео је да да одговор на питање „Шта је ноћна мора смрти?“, а одговор је „Живот“. Тако да је дело, у ствари о животу. Васкс је исто композитор нашег доба. Добро га познајемо. Данијел је снимио његов „Концерт за виолину“. „Стари замак“ који смо свирали је веома спиритуално дело, а опет инспирисано музиком ранијих епоха. Баш као што у Марселовој музици чујемо Баха. Ми волимо да правимо контрасте и тако смо спајали неспојиво.
Централно дело које је извдено на концерту је „Дуо“ Золтана Кодаља. Мислим да је то композитор који је географски најближи месту у коме се ми сада налазимо.
Морам да приметим да је бис, можда, био и својеврсни увод у следећи концерт на коме свирате.
Тако је! Одсвирали смо само други и трећи став Шумановог квартета. Желели смо да свирамо цео, али није било времена, односно програм би био предугачак. Нема везе. Свираћемо следећег пута кад дођемо. Композиција је заиста прелепа. Као што је Лидија Бизјак рече: „Нема лепште изјаве љубави од спорог става Шумана“.
Како Ви видите музичке нити, односно концепт овог фестивала?
Има их свуда! Са Лидијом се знам још од малена. И са Сањом. Сања је са дванаест година дошла у Париз. Пре тога смо били у „Манојловићу“ заједно. Одрасле смо заједно. Са Паблом (Шацманом) са имала свој први гудачки квартет, тако и да и њега добро знам. Данијел је мој супруг. Причамо, дружимо се, чак не морамо ни да разговарамо на пробама. Једноставно, кад имате тај филинг са другима причате кроз музику. Некако се осећам природно и као код куће овде у Сомбору.
ДАНИЈЕЛ РОУЛАНД, виолиниста
Било је веома узбудљиво чути неке композиције које никада до сада нисмо имали прилике да чујемо на концерту. Извели сте неуобичајени програм са бројним премијерама у необичним комбинацијама композиција. Како сте дошли на идеју да га тако обликујете и која је главна идеја тог концепта?
Рекао бих да морамо заиста да будемо креативни када је у питању комбинација два инструмента какви су виолончело и виолина. Композитори, као што су Бетовен, Моцарт, Чајковски, Брамс, нису писали за овакав дуо. То значи да смо морали да пронађете нови програм или да се вратимо музици која већ постоји и направити аранжмане музике, на пример, Баха, Хендла и Скарлатија и других. То је свакако лепо. Постоје и неки композитори 20. века који су писали веома добру музику која такође може да се преаранжира, као што су Равел, Кодаљ и Мартину. Међутим, нема много таквих композиција. То значи да морате да одете и разговарате са савременим композиторима и замолите их да вам напишу нове комаде како бисте проширили свој репертоар. То је ствар коју такође волим да радим. Тако је, на пример, настао комад који смо вечерас извели, комад Марсела Нисинмана, који је нека врста дела у стилу танга, али танга који нас води на веома модерно и прилично мрачно место. Написао је ту композицију посебно за нас. За нас је писан и комад Петруса Васкса. То је прелепи пример духовне музике којом је осликан ентеријер старог замка. Дакле, са оваквим репертоаром можете створити нешто сасвим оригинално и проширити сопствени репертоар. Питали сте ме и која је била тема вечерашњег програма. Мислим да је то било као путовање. Путовање кроз време и повезивање веома контрастних, разноликих стилова који имају једну заједничку ствар - велику креативност и машту.
Звучно је веома узбудљива била веза између музике Сибелијуса и Васкса. Одабрали сте композицију коју је Сибелијус наисао као веома мали дечак. По мом мишљењу био је то звук детињтва. Са њом сте повезали музику Васкса која је пуна су пуне етеричности и на неки начин композиторовог односа према религији? Где ви видите ту везу између детињства, религије и вечности?
Мислим да је то на неки начин изгледало као веома природно. Јер Васкс је, наравно, као што сте рекли, написао веома духовно, веома дубоко дело. То нас спонтано поведе када свирамо... Заправо, могу вам испричати малу анегдоту. Рекао сам композитору Петерусу у Васксу, да постоји једна ужасна ствар у вези са овим делом које се зове Стари замак. Рекао сам му да кад год га свирамо у програму, није битно које друге комаде изводимо. Људи причају само о том делу. На крају сам му рекао – „комад који сте написали је предобар!“ А он је био толико сладак – рекао ми је „О, извини, тако ми је жао“. Наравно, то је за њега био и веома велики комплимент. Комад је духован и трансценденталан. Мој утисак је да када људи слушају Васкса они у мислима одлазе и на неко своје сасвим приватно место, на које их воде мисли и осећања. Можда и тужна сећања. Када свирамо једно тако снажно дело онда уз њега тражимо и неки комад који је заиста сасвим невин, чист и леп. Тако смо дошли до деветогодишњег Сибелијуса, који је ово мало дело написао док је био у шуми у Финској и замишљао да постоје вилењаци, тролови и сличне ствари.
Колико често, ви и Маја, имате прилику да свирате овакав репертоар?
Често. Наравно, радимо много, много, много други ствари. Наступамо као солисти и као камерни музичари. Међутим, мислим да је овакав програм за људе веома леп. Неки од њих знају да смо нас двоје у браку, да имамо и личну везу. Сада смо направили неколико заједничких снимака тог програма, па многи траже да свирамо баш овакав репертоар. За нас је то увек задовољство. То је интензивна музика за свирање. Не постоји тренутак да се можете мало опустити на сцени. Морате бити све време тамо. Али наравно, свирати са Мајом је дивно, и представља потпуно задовољство. Ми ћемо и даље наставити да тражимо од композитора да напишу све више дела за нас, тако да настављамо да проширујемо овај репертоар.
Ви сте веома популаран виолиниста овде у Србији. Како се осећате овде и како се осећате овде у Сомбору? Јесте ли овде први пут?
У Сомбору сам први пут. Сомбор је веома, веома, веома леп. Могу рећи да ме помало подсећа на Земун, одакле је Маја. Путовао сам по Србији и свирао. Имао сам задовољство да постанем део музичког живота у Србији. Када сам свирао новогодишњи концерт са Симфонијским оркестром РТС-а, водитељ, господин Пековић, ме је представио као српског зета. Ја то схватам као комплимент. И имао сам задовољство да свирам са Београдском филхармонијом пре неколико месеци. Када смо Маја и ја прошле недеље ишли улицама Београда, сусретали смо музичаре, препознавали смо се и већ се сви осећају као пријатељи. Много пре него што сам упознао Мају, пре 15 година, упознао Исидору Жебељан, дивну композиторку. То је била моја прва веза са Београдом. 2007. или 2008. године сам први пут дошао у овде захваљујући Исидори, и потом био можда четири, пет, шест пута. Тек касније сам упознао Мају. Сада је она део мог живота. Волим енергију и дух Србије.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
н а к о н ц е р т н о м п о д и ј у м у
Уметност мора да се негује
Клавирски дуо Ведран Јањанин – Иван Крпан
Почетком новембра 2024. године, у сали Београдске филхармоније наступио је клавирски дуо кога чине двојица младих и талентованих уметника из Хрватске - пијанисти Ведран Јањанин и Иван Крпан. Они су у оквиру пројекта „Глазбени сувенири“ свирали и на 8. фестивалу „International piano fest“, који је одржан у Суботици. То су били поводи да са њима разговарамо о савременом пијанизму, музичким такмичењима и њиховим музичким породицама.
Клавирски дуо је увек интересантан састав, који публика воли да слуша. Којим програмом сте се представили публици?
Ведран: Да, свирање у дуу је заиста занимљиво. Обојица смо имали прилике да у таквом камерном саставу наступамо још у студентским данима. Чак и у извођењу комплекснијих дела као што су аранжмани чак осмороручних композиција за два клавира, са колегиницама, и колегама. Захваљујући Министарству спољних послова Републике Хрватске и велепосланству Републике Хрватске у Београду успели смо да направимо сарадању која нам је омогућила гостовање у сали Београдске филхармоније. За ту прилику смо изабрали интересантан разноврстан програм, стилски повезан у првом делу, а у другом су дела која су базирана на француском шансонском стилу. Концерт смо започели „Сонатом“ Антуна Соркочевића, која је прво дело писано у тој форми на овим просторима. Веома ретко се изводи. Затим смо свирали Бузонијеву транскрипцију финала Моцартовог „Концерта у Е-дуру“. То је сјајна, виртуозна и атрактивна композиција за два клавира. Свирали смо и Брамсове „Вариације за два клавира на Хајденову тему“. У другом делу извели смо Пуланков Капричо, потом дело хрватског композитора Алфија Кабиља, који је написао атрактивну позоришну свиту и за крај избор Брамсових „Мађарских игара“.
Када сте почели заједно да наступате?
Иван: То је занимљива је то прича. Познајемо се одавно. Увек смо желели да свирамо заједно, али нам се та жеља све до сада није остварила. Обојица имамо много професионалних обавеза, концерата. Ведран је неко време живео у иностранству. Ево, напокон је дошла прилика да се мало окупимо и направимо нешто заједно.
Како сте дошли на идеју да на овај начин конципирате програм?
Ведран: Идеја је била да мало промовишемо хрватске композиторе међу делима других стваралаца. Заиста има занимљивих композиција које сежу далеко у историју и стварно је сјајна музика. Тако смо дошли на идеју да први, класични део, посветимо једном периоду – од Соркочевића до Бузонија, који је у један аранжман Моцарту, и Брамса који је посветио своје варијације Хајдну, користећи једну тему из његовог корала. Тако да, некако увек покушавамо да пронађемо нешто што можда није свакодневни репертоар, али је повезано са неким периодом и да је за логичан след композицијама које свирамо. У таквом програму постоји велики простор за истраживање, за импровизацију, за експериментисање у разним комбинацијама.
Имате различите уметничке путеве, али су се они у једном тренутку сусрели у класи професора Рубена Далибалтајана. Како сте изабрали да се школујете код овог професора? Да ли је он бирао ас или ви њега и шта је искуство рада са овим педагогом вама донело?
Иван: Мени је професор Далибалтајан је увек импоновао као занимљив, инспиративан пијаниста и педагог, тако да сам веома рано уписао академију, са 16 година. Пре тога сам ишао на неке његове семинаре, упознао сам га, тако да је то кулминирало петогодишњом заједничком сарадњом. У његовој класи смо се Ведран и ја упознали. Током студија увек је било веома динамично. И данас класа професора Далибалтајана увек нешто свира, имају разне пројекте.
Ведран: Некако је то увек једна група људи, једна екипа која стварно цени музику, живи за музику и много ради како би публици донела нешто ново.
Ведране, колико је било значајно за младог уметника који студира да има тај подстрек од професора, да се појављујете заједно на сцени са другима, да свирате, да се ослушкујете као уметници у камерном музицирању. Бити камерни музичар можда публици која се не бави музиком изгледа једноставно, а ипак она ахтева добро препознавање и проналажење заједничке нити која ће омогућити да са другим извођачима градите добру интерпретацију.
Ведран: Да, баш смо коментарисали како нека, на изглед, једноставна литература, јесте веома изазовна за свирање, јер доноси некакву своју карактеристичност. У суштини је веома изазовно ускладити себе и композицију и направити такво дело занимљивим. Зато је свака наша проба је зато другачија. Некада се у потпуности слажемо како музика коју смо одабрали да свирамо треба да изгледа, а некада свако има свој уметнички доживљај. Међутим, мислим да тако треба да функционише сваки музичар. Пијаниста као солиста је дефинитивно нешто сасвим импресивно. Сам пролазиш процес који траје у коме самостално осмишљаваш интерпретацију. Али спојити се у дуу, трију, а поготово у клавирском дуу, где се на два клавира, изводи музика која, у истом звуку, треба да буде комплементарна. То је посебан изазов, јер захтева да истражујемо боје инструмента које су сличне, али опет и различите.
Иване, у којој мери је Ведранов уметнички сензибилитет одговарао вама? Да ли сте морали да се прилагођавате један другом?
Иван: Искрено, чини ми се да је о свим уметничким питањима публика та која треба да да свој суд и своје мишљење. Ми као извођачи увек дајемо најбоље од себе. Да ли се то људима допада или не – то је по мом мишљењу и права лепота музике јер људи могу другачије да је схвате. То не значи да им се не допада. Напротив. Само свако од нас има свој доживљај уметности. Због тога публици треба представити и композиције које нису често на рапертоару. Треба слушати музичаре уживо. Тако се остварује боља повезаност и музичара на сцени и оних који их слушају. У клавирском дуу пијанисти морају да дишу заједно, морају да осећају заједно. Зато овакав састав данас није чест, али мени је занимљиво да себе као уметник искушавам у таквој сарадњи.
Оно што је интересантно Иване jесте да сте са само 20 година постали победник једног од најпрестижнијих светских пијанистичких такмичења „Феручо Бузони“. Како данас гледате на тај тренутак?
Иван: Имам много лепих успомена и мислим да је учешће на једном таквом такмичењу велики корак напред за сваког пијанисту.
Како одлучите на које такмичење ћете ићи?
Иван: То је ишло некако природно са студирањем. Одлучио да ћу студирати клавир, а с обзиром на чињеницу да сам томе желео у потпуности да се посветим такмичења су постала сасвим очекивана. Шта значи свирати јавно, шта значи свирати велики програм, шта значи свирати са оркестром, свирати камерну музику, а не знати где си у односу на своју генерацију? Томе значајно помажу такмичења јер у самој припреми, у том интензивном проучавању музике уметник изграђује себе. У том смислу она су велики корак напред и могу пружити додатну мотивацију.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
м у з и к а и о к о њ е
ПОВОДОМ 100. РОЂЕНДАНА
РАДИО БЕОГРАДА
Глас Ксеније Роговске-Христић, солисткиње Београдске опере између два светска рата, био је први који се пре сто година чуо са најстаријег електронског медија на Балкану – Радио Београда. Певала је тада арију из чувене опере „Тоска“ Ђакома Пучинија, а значајан број њених снимака чува се и данас у Звучном архиву Радија. Поводом великог јубилеја ово је прилика да се завири у тонски архив и присетити се улоге уметничке или озбиљне музике на радију од почетка емитовања. Као поднаслов овог текста могао би да стоји и назив капиталне књиге Даринке Симић Митровић, „Da Capo Al Infinito“, која је објављена 1988. године, између две 50. годишњице.
У суботу 12. октобра 2024. године, у Музеју науке и технике, у оквиру изложбе „Из века у век“, приређена је драмска реконструкција првог пробног емитовања радија која је обухватила и концерт уметничке музике. То је било подсећање на пробно емитовање које је било 19. септембра 1924. године. Кроз одломке текста Љубомира Коцића, из 1985. године под називом „Музички програм Радио Београда“ подсетићемо се тога доба.
Уређење радиофонског студија и музичке емисије
„У Мезанину уређен је радиофонски студио, у једној пространијој соби, у којој је, поред микрофона и клавира, било око двадесетак столица за публику, која је присустувала извођењу музичких емисија. Сам студио није имао неку посебну акустичку обраду, осим плишаних завеса на прозору и стакленим вратима. Радио Београд Раковица редовно емитовао програм у у трајању од једног сата, и то у почетку три пута недељно, а већ од 1925. године свакога дана.
Програм су сачињавале музичке емисије под називом „Радиофонски концерт“ или „Радиоконцерт“, затим дневне информације под називом „Новости“ или „Дневне новости“ и на крају редован берзански извештај. Емисије нису биле строго временом ограничене, већ су трајале онолико колико је садржај емисије захтевао. Све емисије су редовно објављиване у 15-одневном прегледу европских радиостаница са назначеним називом станице, таласном дужином и временом емитовања.
Највећи проблем у емитовању музике представљали су ниски тонови са малом учесталошћу и веома мали број остварених аликвотних тонова, тако да су се јављала јака изобличења. Боја тона појединих инструмената толико се изобличавала да се веома тешко распознавало који инструменти свирају. Тадашње искуство, не само наше него и светско, показало је да су у условима тадашњег техничког савршенства најпогоднији за емитовање људски гласови и то оба женска, а од мушких само тенори.
Од музичких инструмената клавир се показао као најпогоднији јер је давао најмања изобличавања тона. Све то је условило нужност да музички програм углавном сачињавају певачи уз пратњу клавира“.
Емитовање музике на Радио Раковици
„Посебан чисто технички проблем представљало је емитовање музике са плоча, јер још није била пронађена електронска репродукција, већ се репродуковало на обичном грамофону са трубом испред које је стављен микрофон. Ако се зна да су тих година и грамофонске плоче снимане механичким поступком чиме су добијале и лако препознатљиво изобличавање звука, онда се може претпоставити колико је емитовање музике са плоча неподношљиво ружно деловало на слушаоце.
Наведене чињенице потврђују заблуду да се на програму Радио Раковице сва музика емитовала углавном са грамофонских плоча. Највише је емитована живо, извођена у студију, а само изузетно са плоча. Када су, једно време, током 1925. године, наступиле организационе тешкоће са стварањем живих емисија, музичке емисије су замењиване предавањима. Веома су оскудни и недовољни подаци о музичким емисијама Радио Раковице, међутим и на основу онога чиме располажемо, може се стећи у виду основне контуре целине програма. Тако се зна да су Стеван Христић, Ловро Матачић и Јован Србуљ веома ангажовано радили и сарађивали у организовању музичких емисија. Пратиоци солиста на клавиру најчешће су били Матачић, Србуљ и Гера Сименко. У јавности су биле запажене емисије истакнутих солиста Београдске опере - Евгеније Роговске, Надежде Стајић, Евгеније Пинтеровић, Живојина Томића, Драгутина Петровића. Велика популарност народне песме, нарочито у интерпретацији Мијата Мијатовића, давала је овим емисијама посебну вредност код најширег круга слушалаца. Занимљиво је да је Мијатовић народне песме певао уз клавирску пратњу, коју је као такву обрадио и штампао Јован Фрајт. Овако објављене народне песме, претежно из репертoара Мијата Мијатовића, врло брзо су унете и у програм оперских певача. Све живе емисије извођене су у присуству публике, што је код извођача стварало атмосферу као на јавним концертима, која ће се касније изгубити у студијској изолацији, а још више умртвити поступком снимања и монтаже музике на тракама.
Живојн Томић, сeћајући се емисија у Радио Раковици, увек је наглашавао да једино на тим емисијама никада није имао трему, јер је пред собом имао живе људе којима је непосредно певао. А када је касниjих година био затваран сам у студију, и још кад би се упалио опомињући црвени транспарент, осећао је велику трему коју се никада није могао ослободити“.
ИСТОРИЈА РАДИО БЕОГРАДА И ОЗБИЉНЕ МУЗИКЕ
Интересантна су и сећања Михаила Вукдарговића на почетке емитовања Радио Београда А.Д, 1929. године. Он се тада налазио на месту шефа музичког програма и био је оснивач оркестра Радио Београда. Те успомене је поделио у емисији „Време музике“, 7. марта 1971. године, са Даринком Симић Митровић.
„Били су то скромни почеци, држава није хтела да ризикује ништа и да улази у тај посао, него је концесију за изградњу станице и програма пустила приватном капиталу. Међу београдским и нашим капиталистима није било оних који се хтели да усуде да уђу у тај посао, бојали су се да је то некакав ризик, него се појавила лондонска компанија „Маркони“ која је уписала све акције. Тако је то био радио АД са енглеским капиталом, све до 1940. када га је држава преузела. А како су изгледали ти први програми? Пре свега први стални ансамбл музички на Радио Београду био је Радио квартет. Тај ансамбл је први пут свирао 18. марта 1929. године. То је био дан када је Београдска емисиона станица стављена у промет. Извели су од Чајковскога „Баркаролу“, Пучинија „Тоску“, оперску фантазију Рихарда Штрауса, две песме Рахмањинова, „Успаванкау у еф-молу“ од Леа Фала и „Валцер“ из оперете „Стамурска ружа“.
У које време је ишао тај програм на радију? Колико сати?
Емисије су почињале рано ујутро, у 5-6 сати и ишле су до 12 сати ноћу.
Када је било време време за озбиљну музику?
За озбиљну музику су били су вечерњи часови. Осим малога састава Радио квартета, одмах је створен и један мали радио џез оркестар за музику за игру. Народну музику су представљали Цигански оркестри. Први је био оркестар Јована Стојановића, затим популарног Анте Грујића. Они су свирали севдалинке. То никада није био чисти фолклор. У тој музици је било много оријентализама и циганских елемента итд. И било је преноса из кафана.
Директих преноса из кафана?
Да, директих преноса. Ја сам лично, по дужности, кад сам дошао на место руководиоца народне музике, 1936, а за шефа програма 1937. имао задужење да кренем од Чубуре и да чујем шта се свира у тим кафанама и шта би нама било интересантно да преносимо.
То је и Пешта радила и то је тада било доста модерно.
Како је публика реаговала код тих преноса?
То је било веома популарно. Све је имало посебан шарм.
Преноси су реализовани обично суботом, када је у кафани било доста света. Увек смо тражили где су интересантне певачице и само оне народне музике. На пример, ја сам отишао у бар код „Руског цара“. Тамо су често певале добре певачице које су на репертоару имале и шансоне. Публика је волела твз. Лаку музику. Поред музике из кафана преносили смо и представе из опере.
Морам да вас упитам како сте то чинили, јер ми ни данас не успевамо да направимо добар пренос из опере.
Користили смо телефонске везе, правили специјалне линије. Било је сметњи у звуку. Радили смо и преносе из иностранства - из Беча, Прага, са Салцбуршког фестивала, из Бајројта и увек преко тих телефонских линија. То је било јако сумњиво у погледу квалитета, али је било и велика атракција. Тако је то почело. Али почеле су и емисије камерне музике. Споменућу рецимо о трију у то време. Петар Стојановић, виолина, Јован Мокрањац, виолончело и Емил Хајек, клавир. Они су наступали као трију. Долазио је и Загребачки квартет да свира живо. Везе са загребачком станицом и љубљанском су постојале.
Ствари су се развијале, ширио се и програм. Кад сам ја, 1937. године, дошао на место шефа музичког програма, направили смо реорганизацију. Формиран је Велики радио оркестар, убрзо и Хор, направљена је библиотека. Ансамбли су кренули и са концертима. Активност је била велика. Поред мене је у програму радио и секретар програма, покојни доктор Војислав Вучковић. Ми смо у сезони 1938/9. са оркестом дали 25 симфонијских концерата, а на сектору камерне музике 29 камерних концерата. Од тога је један део био јавни концерт у десет сати увече у Македонској, у студију. На тих 29 камерних концерта изведено је 21 дело домаће музике.
Ја морам сада да вас подсетим на једну непријатну епизоду из тог периода. Наиме из овог разгора видели смо колико је био успешан рад на Радио Београду, па ипак непосредно пред рат, колико знам, и Ви и доктор Вучковић били сте отпуштени.
Јесмо, то је био момент кад је држава преузела руководство радиостанице, односно преузела у своје руке то све и то је била већ политичка промена, оријентација ка Немачкој, ка силама осовине, долазак Станислава Кракова за програмског директора на место Вељка Петровића, који је такође био отпуштен. Нама су само рекли „немојте више долазити“, добили смо три плате и напустили смо...
Реците још нешто о односима музике на програму.
Чини ми се чак боље него данас. Знате, на 61,33% музике долазило је 38,67 говорних емисија, а од тих музичких емисија 21% је припадао сериозној музици, 19% лакој и 16% народној и музици за игру три.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
м у з и к а и о к о њ е
XII Такмичење
„Српска соло песма“
Јединствено Такмичење „Српска соло песма“ одржано је дванаести пут у Младеновцу. Његови „духовни оци“ су - магистар соло певања Славко Николић и сам изврсни тумач српске вокалне лирике и Нада Торбица Ђокић, директорка младеновачке Музичке школе „Стеван Христић“, која је од оснивања основне музичке школе начинила предивни кутак са зеленилом и домаћинским шумадијским гостопримством ко дође на интерне и јавне часове, предавања или такмичења. Обавеза учесника је да на такмичарским програмима имају увек и једну српску соло песму без обзира ком узрасту и којој такмичарској категорији припадају. С тим у вези они су једне године сазвали састанак у Удружењу композитора Србије са молбом да музички ствараоци пишу соло песме, посебно за оне најмлађе, које би биле певљиве и не претерано захтевне, али по том питању нико им се није одазвао, јер данашњи аутори углавном стварају атоналну музику коју је с правом недавно преминули академик Дејан Деспић назвао „мртворођеном“ коју интерпретатори не прихватају и која завршава „у фиоци“ кад је написана. Његова није таква и читави циклуси соло песама на стихове заљубљеника у Дубровник, на челу са Дучићем или на речи наше највеће поетесе – Десанке Максимовић, део су његовог стваралачког опуса. Једна од таквих је и хуморно обасјана „Реформатор“ коју је изванредно рељефно управо на овом такмичењу представио ученик треће године средње музичке школе одсека за соло певање Никола Нејчев, коме су чланови жирија сложно дали по 95 поена чиме је освојио прву награду, али он припада оној категорији „одабрахних“ са интонативно и дикцијски прецизним изразом који се интелигентно и аналитички упуштају у интерпретацију дела.
Међу мушким извођачима на мене је посебан утисак оставио и осамнаесетогодишњи баритон Тодор Радосављевић, који је у својој категорији такође освојио прву награду (и ту је жири био сагласан и сви чланови дали су му по 94 поена); он је претходно завршио и клавирски одсек основне музичке школе и пева осећајно и изражајно. Обрадовало ме је да ова школа има тако квалитетног такмичара, а и професоре од којих имају шта да науче - Владимира Булатовића – секретара жирија такмичења од првог дана и посебно надареног краснописца, који исписује захвалнице и дипломе, које ће учесници чак и по његовим словима чувати и памтити и Ану Станковић, која је и сама некад била првонаграђена такмичарка „Српске соло песме“. И треће пријатно младеновачко изненађење - такмичење је пратио сјајни пијаниста Ненад Пауновић, један од оних готово идеалних – изузетно музикалних који даје подстрекујућу подршку младим певачима.
Кад смо код клавирских сарадника – они могу много да учине да подигну квалитет извођења; некад су и сами врло креативни као Катарина Јовановић (са истим именом и презименом као и наша позната вокална уметница и чувена шахисткиња, вишеструка првакиња Југославије и такође дипломирана пијанисткиња) или Емилиа Миодраг, која је позната чембалисткиња и која нежно и „сребрно“ прати и на клавиру младе такмичаре, или веома ангажована панчевачка пијанисткиња Маријана Марчек, или Јасмина Вукашиновић, некадашње наше „чудо од детета“, која је данас сазрела у чудесну пијанисткињу... Свој посао професионално, али без ентузијазма и оне тако пожељне „личне ноте“ обављају и они други по којима би се њихове интерпретације памтиле... Тако је и међу педагозима соло певања: неко као Валентина Ташкова раде свој посао пресавесно и посвећено, проводећи са ђацима читав дан (па и живот?) – она је претходно завршила и виолински одсек средње музичке школе те не само да све проосећа него, како виолинисте „бије глас да чују и како трава расте“ све и чује!
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
м у з и к а и о к о њ е
Једно сасвим посебно
музичко пријатељство
На фестивалу НЕО 1. и 3. јула наступили јапански уметници уз подршку ЕУ-Јапан Феста
Фестивал НЕО – некласични фестивал класичне музике - ове године понудио је публици Новог Сада осам концерата различитог жанровског опредељења. Тако се на фестивалским вечерима могло уживати у звуцима традиционалних напева са подручја Балкана, али и у опусима бечких класичара, романтичара или пак оних аутора који су крочили у воде нешто савременијих хармонија и стилова 20. века. Под овогодишњим мотом „У сазвежђу музике“, уметници из читавог света крстарили су различитим орбитама, а заједничко свима њима била је посвећеност партитури, разумевање тежње за врхунским извођењем. Једно такво музичко разумевање потекло је у оквиру сарадње са фондацијом ЕУ-Јапан Фест која већ више година промовише младе јапанске уметнике код нас. Наиме, група јапанских музичара обележила у два наврата овогодишњи НЕО фестивал пруживши публици инвентивно извођење камерних опуса шпанских аутора, те композитора класике, импресионизма и џеза. На првом концерту, под називом „Вива Еспања“, јапански камерни ансамбл у саставу Муцуми Ито, флаута, Кеничи Фуруја, фагот, Јукико Уно, виолин, Фумика Мори, виолин, те Шиносуке Инугај, клавир, представио се делима Де Фаље, Албениза, Сарасатеа, Турине, те савремене ауторке Тање Леон. Избор страствених, екстремно виртуозних дела показао је да музика заиста не познаје ни границе, ни језичке баријере, јер су музичари Далеког Истока остварили запањујуће надахнута извођења после којих се тражио и бис, премда је концерт премашио уобичајену сатницу. Још једно фестивалско вече обележила је изванредна даровитост младих Јапанаца. Био је то концерт под именом „Сусрет класике и џеза“. Обухвативши програмом широку палету историје музике од класике 18. века до занимљивих џезерских обрада из прве половине 20. века, они су показали да владају с подједнаком посвећеношћу различитим жанровима, те да је за њих искорак у популарну културу узбудљива звучна авантура.
Сарадња са НЕО фестивалом ове године се, међутим, није завршила само на два поменута концерта. Уметници из Јапана наступили су на спектакуларном затварању НЕА, изводивши, заједно са музичарима Дунавског симфонијског оркестра, чувене „Планете“ Густава Холста. Овај аудио-визуелни доживљај на којем је публика пратила музику под диригентском палицом маестра Максима Ризанова и истовремено видео пројекцију планета на зидинама катедрале у Новом Саду, остаће за јапанске музичаре, али и за све оне који су били на сцени или у гледалишту, перформанс који ће се дуго памтити и препричавати. И то није све. Јапански музичари додали су, поред уметничког ангажмана, и дозу едукативног подстрека. Наиме, Кеничи Фуруја је одржао мастер клас фагота у Музичкој школи „Исидор Бајић“, чиме је заокружио овогодишњу јапанско-српску сарадњу. Спрега НЕО фестивала и ЕУ-Јапан Феста на овај начин била је апсолутно успела и плодотворна, те је сва прилика да ће се она наставити и у будућности.
м у з и к а и о к о њ е
Стасавање нових
композиторских снага
(мај 2024)
Има неке чаролије у месецу мају, месецу у ком природа почиње да буја, зелени и опомиње нас да предстоји поновни циклус раста у којем она пред нашим очима изводи своја ремек дела. Није зато необично што се важне и велике ствари догађају у мају и у свету образовања: неки завршавају један циклус учења и посвећују се неким будућим знањима, а други сумирају резултате свога вишемесечног рада и откривају их јавности. То се управо десило у Културној станици Свилара у суботу, 11. маја, када су пред препуном салом четири студента композиције Академије уметности у класи уважене композиторке проф. Александре Вребалов представили своје најновије опусе. Но, нису били у питању само звучни резултати чије су премијере заинтересовале публику наклоњену новој уметничкој музици. На програму су се, наиме, нашли и и видео радови студената одсека Аудио-визуелних медија, инспирисани неким од ових опуса, у којима су они настојали да камером „ухвате“ приче које су одабраним музикама наслутили.
Александра Вребалов, композиторка чије се име и у свету и код нас изговара с посебним поштовањем и уважавањем, ове године је, поред вишемесечног заједничког рада, подржала своје студенте на самом почетку вечери, пригодним обраћањем публици у којем је представила значај промовисања нових дела, пут који је пређен да би се до њих стигло, узбудљиву причу о међусобној сарадњи аутора и извођача у току припреме овог концерта, те указала на синергију музичких и аудио-визуелних радова, коју је иницирала заједно са деканом Академије уметности, проф. Синишом Боканом. На програму који је, разуме се, имао пажљиво осмишљену драматургију, најпре се нашла композиција Давида Мастикосе под необичним називом Дрекавац у извођењу Сњежане Павићевић. Аутор чија је каријера у успону, поготово после прошлогодишње успешне премијере опере Вишња са златном коштицом, овом приликом се представио делом за соло пиколо флауту. Неуобичајен избор инструмента највишег у својој врсти апсолутно је одговарао „гласу“ митског бића које је инспирисало композитора за ово остварење. Изузетно богата звучна палета на којој је инсистирао, уз проширене технике свирања на овом инструменту, допринели су концертном „оживљавању“ створења чији нам се глас обраћао час тихо и умилно, час застражујуће оштро и пискаво. Запањујуће ефектна градација различитих музичких расположења, уз вешто осмишљене украсе, спајање гласа који изводи са звуком који се изводи, зналачки раскошно употребљен опсег једне пиколо флауте (која се иначе користи ретко и обично за специфичне моменте), означили су ефектан почетак концерта. Драматуршки мудро, следио је Ваздух за гудачки квартет Миливоја Пићурића у извођењу Душана Обреновића, виолина, Андријане Дурмишевић, виолина, Марије Божић, виола, Теодоре Ускоковић, виолончело, из класе проф. Т. Калмар. Аутор је остварио у овом опусу програмску музику у најбољем смислу те речи, настојећи да пажљиво извајаним деоницама инструмената дочара осећај лебдења, промицања невидљивог, а осетљивог, речју, успешно је музички језиком одвојио публику „од земље“, преводећи је не само у ваздушно стање, већ можда и у стање изван реалности. Најмлађи међу композиторима, Алексеј Мрдаковић, одлучио се на састав клавир, виолина, кларинет и виолончело у свом остварењу Kafs (Cuffs енгл. лисице на затворениковим рукама). Најавивши у програму да је реч о делу које је писано за представу Злочин и казна, он је успео да у партитуру унесе – како је и сам истакао – Раскољников раздор у души, у чему се маестрално користио посебно кларинетом који је – како се то данас радо каже – „издоминирао“. Но то не значи да је остатак ансамбла био у другом планом. Напротив. Три „гласа“ насупрот кларинету из квартета Пнеума чинили су савршен звучни свет (који је ишао и до танга), а којим је аутор „објаснио“ мучну, тешку, трагичну и драматичну судбину главног јунака чувеног романа Ф. Достојевског. У наставку је изведено дело Димитрија Бељанског под називом АЛН-ЦМИ 2023. Како је и приказано у пројекцији, оно је засновано на графичкој партитури, а инспирисано делима Пејтона МекДоналда. У њему се истражује импровизација (до границе перформанса!) на ауторове чудне цртеже, записе, крокије, квадрате који подсећају на оно кад се оловка занесе, док мисли лутају или се необуздано роје. Димитрије Бељански, и сам учесник у извођењу, објаснио је да је са свирачима настојао да до извесне мере договори ток музике, али да ће резултат ипак бити изненађујући и нов, чиме је потврдио духовиту тврдњу да је свака импровизација добра само ако је мудро унапред припремљена, чак и ако та припрема јесте плодан разговор, размена мисли и тренутних осећања.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
м у з и к а и х р а н а
Кекс торта за 30 минута
Предрага Митровића, кардиолога и уметника
Има неке чаролије у месецу мају, месецу у ком природа почиње да буја, зелени и опомиње нас да предстоји поновни циклус раста у којем она пред нашим очима изводи своја ремек дела. Није зато необично што се важне и велике ствари догађају у мају и у свету образовања: неки завршавају један циклус учења и посвећују се неким будућим знањима, а други сумирају резултате свога вишемесечног рада и откривају их јавности. То се управо десило у Културној станици Свилара у суботу, 11. маја, када су пред препуном салом четири студента композиције Академије уметности у класи уважене композиторке проф. Александре Вребалов представили своје најновије опусе. Но, нису били у питању само звучни резултати чије су премијере заинтересовале публику наклоњену новој уметничкој музици. На програму су се, наиме, нашли и и видео радови студената одсека Аудио-визуелних медија, инспирисани неким од ових опуса, у којима су они настојали да камером „ухвате“ приче које су одабраним музикама наслутили.
Александра Вребалов, композиторка чије се име и у свету и код нас изговара с посебним поштовањем и уважавањем, ове године је, поред вишемесечног заједничког рада, подржала своје студенте на самом почетку вечери, пригодним обраћањем публици у којем је представила значај промовисања нових дела, пут који је пређен да би се до њих стигло, узбудљиву причу о међусобној сарадњи аутора и извођача у току припреме овог концерта, те указала на синергију музичких и аудио-визуелних радова, коју је иницирала заједно са деканом Академије уметности, проф. Синишом Боканом. На програму који је, разуме се, имао пажљиво осмишљену драматургију, најпре се нашла композиција Давида Мастикосе под необичним називом Дрекавац у извођењу Сњежане Павићевић. Аутор чија је каријера у успону, поготово после прошлогодишње успешне премијере опере Вишња са златном коштицом, овом приликом се представио делом за соло пиколо флауту. Неуобичајен избор инструмента највишег у својој врсти апсолутно је одговарао „гласу“ митског бића које је инспирисало композитора за ово остварење. Изузетно богата звучна палета на којој је инсистирао, уз проширене технике свирања на овом инструменту, допринели су концертном „оживљавању“ створења чији нам се глас обраћао час тихо и умилно, час застражујуће оштро и пискаво. Запањујуће ефектна градација различитих музичких расположења, уз вешто осмишљене украсе, спајање гласа који изводи са звуком који се изводи, зналачки раскошно употребљен опсег једне пиколо флауте (која се иначе користи ретко и обично за специфичне моменте), означили су ефектан почетак концерта. Драматуршки мудро, следио је Ваздух за гудачки квартет Миливоја Пићурића у извођењу Душана Обреновића, виолина, Андријане Дурмишевић, виолина, Марије Божић, виола, Теодоре Ускоковић, виолончело, из класе проф. Т. Калмар. Аутор је остварио у овом опусу програмску музику у најбољем смислу те речи, настојећи да пажљиво извајаним деоницама инструмената дочара осећај лебдења, промицања невидљивог, а осетљивог, речју, успешно је музички језиком одвојио публику „од земље“, преводећи је не само у ваздушно стање, већ можда и у стање изван реалности. Најмлађи међу композиторима, Алексеј Мрдаковић, одлучио се на састав клавир, виолина, кларинет и виолончело у свом остварењу Kafs (Cuffs енгл. лисице на затворениковим рукама). Најавивши у програму да је реч о делу које је писано за представу Злочин и казна, он је успео да у партитуру унесе – како је и сам истакао – Раскољников раздор у души, у чему се маестрално користио посебно кларинетом који је – како се то данас радо каже – „издоминирао“. Но то не значи да је остатак ансамбла био у другом планом. Напротив. Три „гласа“ насупрот кларинету из квартета Пнеума чинили су савршен звучни свет (који је ишао и до танга), а којим је аутор „објаснио“ мучну, тешку, трагичну и драматичну судбину главног јунака чувеног романа Ф. Достојевског. У наставку је изведено дело Димитрија Бељанског под називом АЛН-ЦМИ 2023. Како је и приказано у пројекцији, оно је засновано на графичкој партитури, а инспирисано делима Пејтона МекДоналда. У њему се истражује импровизација (до границе перформанса!) на ауторове чудне цртеже, записе, крокије, квадрате који подсећају на оно кад се оловка занесе, док мисли лутају или се необуздано роје. Димитрије Бељански, и сам учесник у извођењу, објаснио је да је са свирачима настојао да до извесне мере договори ток музике, али да ће резултат ипак бити изненађујући и нов, чиме је потврдио духовиту тврдњу да је свака импровизација добра само ако је мудро унапред припремљена, чак и ако та припрема јесте плодан разговор, размена мисли и тренутних осећања.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
м у з и ч к о п о з о р и ш т е
Гордост и предрасуде
Драшко Аџић, композитор
Комична мелодрама „Гордост и предрасуде“, по роману Џејн Остин, премијерно је изведена 17. новембра 2024 године на сцени Опере и театра „Мадленианум“. Аутор сонгова за представу је композитор Драшко Аџић.
Определили сте се за концепт да сонгови карактеришу лик Дарсија, а тим поводом сте се одлучили и да стихови домаћих песника буду Ваша инспирација.
Да, то је занимљив поступак који се налази у изворном облику драматизације тог дела која је направљена,колико се ја сећам, недавно у Енглеској. Њу је урадила Исобел Мекартур. Према тој драматизацији ликови певају сонгове по принципу караока. Тај принцип је преузет и за нашу продукцију, с тим што је редитељ представе, Иван Вуковић, одлучио да сонгови не буду песме које би се нашле на неком нормалном репертоару караоке певања, већ сонгови који су написани на стихове неких домаћих песника. Међу њима су „Кад би мени дали један дан“ Бране Црнчевића, „Грех“ Душка Трифуновића, „Стрепња“ Десанке Максимовић, чак и „Кажи ми кажи“ Јована Јовановића Змаја. Оно што је посебно занимљиво и што свему даје драж јесте чињеница да смо кроз сонгове прошли и различите музичке епохе - од шездесетих година 20. века, преко диска, музике касних осамдесетих, па до музичких праваца који су ближи нашем добу. И необично је како су стихови нашли неки чудан, али сасвим прихватљиви идентитет у овом новом руху.
Ко је бирао песме?
Прва замисао је била да то буду песме које већ постоје. Готове песме из некадашње Југославије и из Србије. Међутим, испоставило се да је то компликованије него што смо замишљали. Иван је направио избор и задао ми задатак.
Да ли сте пре него што сте почели да радите погледали слична искуства неких других позоришта?
Не могу да кажем да сам имао конкретне узоре. Увек се уздам у своје креативно биће, како год то претенциозно звучало. Оно што могу да кажем је да у неком слушалачком фонду имам већ доста усвојених жанрова и стилова тако да ми није посебно тешко да жанровски „скачем“ и искачем у различите епохе. То је веома важно кад радите форму која је слична мјузиклу. Публика увек очекује да у оквиру тог жанра чује звук популарних музичких жанрова.
Како су глумци реаговали на сонгове које сте написали?
Глумци на сонгове реагују у зависности од тога какви су сонгови. Имао сам срећу, да кажем, да су сонгови које сам ја радио испали веома занимљиво и лепо и могу да признам да сам веома задовољан како су их прихватили. Песме сваком лику дају још један додатни ниво експресије, дају глумцима још једно поље у којем могу да уживају, да остваре своју глумачку замисао. Мени као композитору то чини радост мог композиторског посла у позоришту, јер и глумци музици могу да вам дају неизмерно много. То су, понекада, и најлепше и најузбудљивије сарадње.
Да ли сте знали за које глумце пишете?
У начелу да, али није било унапред конкретно одређено ко ће шта да пева. Само сам знали које стихове жели редитељ, а где ће се они јавити у драмској радњи - то није било сасвим унапред испланирано.
У којој мери Вам је било изазовно музиком различитих жанрова озвучите Десанку Максимовић, Васка Попу, Брану Црнчевића и друге?
Било је забавно. Паралелно са сериозном музиком ја се активном бавим и примењеном. Ту традицију сам усвојио од моје професорке Исидоре Жебељан с обзиром да је она исто била много посвећена примењеној музици. Сматрам да је бављење овим жанром веома корисно. Више се и напредује, више се и ужива у свему томе. Тако да ја сам до сада пуно радио представа и ово ми није баш новина нека.
У прошлости сам писао сонгове на најразличитије текстове. Радећи на овој представи сам се поново подсетио колико је важно направити склад између поезије и музике, односно у којој мери је важна метрика. Неке од песама које је Иван предложио су једноставно биле врло складног метра, врло прецизног, врло избалансираног метра и чини ми се да су оне најуспелије. Морам да кажем и да сам са некима веома изненађен. На пример, сјајна је диско варијанта „Стрепње“ Десанке Максимовић. Необично ми је како она у том звучном амбијенту природно звучи.
Поменули сте Исидору Жебељан, чије класе долазите која има велики опус примењене музике. Колико сте кроз наставни процес у раду са професорком били у прилици да дотакнете и то поље?
Током студија ја сам па врло мало имао практичног контакта са позориштем. Ја сам одлазио на представе, наравно, за које Исидора радила музику. Међутим, у оквиру силабуса није било предвиђено да се студенти баве примењеном музиком на основним студијама. Заправо, није било предвиђено да се студенти уопште тиме баве. Тек касније, на докторским, постоје предмети кроз које се упознајемо и са овим жанром. Међутим, ја сам већ у време студија сарађивао са неким пријатељима који су студирали ФДУ, па сам за њихове испитне представе радио музику.
Могу да кажем да сам имао срећу да сам случајно познавао људе који се тиме баве позориштем, из чега је израсла наша пословна сарадња. Да ли ће неки студент композиције добити прилику да пише музику за драмски театар много зависи и од њега самог. Има оних који не пропуштају да одлазе у позориште. Радују се томе, прате и знају шта се дешава. Наравно, иду у биоскоп, Кинотеку. Тако се негује афинитет према примењеној музици. Међутим, велики је број композитора, и то успешних, који једноставно бирају да се не баве примењеном музиком. То је наравно сасвим легитимно. Морам да признам, са жаљењем, да наш еснаф не охрабрује младе композиторе да се баве тим жанром, али ја подстичем своје студенте. У том смислу мотивишем их да се упознају са историјом филма и позоришта, понекад их и „бомбардујем“ информацијама, али се увек испостави да је увек наставног времена мало и да не стижемо баш с тиме да се бавимо, него највише сериозном музиком.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
м у з и ч к о п о з о р и ш т е
Две деценије од премијере
култног балета
„Ко то тамо пева“
Поводом две деценије од премијере, 3. децембра 2024. године, на Великој сцени Народног позоришта изведен је култни балет „Ко то тамо пева“, једна од ретких представа која је толико дуго на репертоару Народног позоришта и којој се публика стално враћа с несмањеним интересовањем, што сведочи о њеној трајној популарности и снази уметничког израза. Било је то прво извођење на матичној сцени тог наслова у новој сезони који је од премијере, 22. децембра 2004. године, одигран више од двеста пута. Реч је о савременом балету, чији је либрето урађен на основу сценарија истоименог филма Душана Ковачевића, на музику Војислава Вокија Костића, у кореографији и режији Сташе Зуровца.
„Највећи уметнички изазов био је како култно филмско дело пренети у позоришни медиј. Одговорност је то била према аутору, али, такође, и према публици која има одређена очекивања према тој оставштини. Тај иницијални страх или трема, брзо су нестали када сам се срео с Душаном Ковачевићем и Вокијем Костићем који су ми, на неки начин, дали благослов да се упустим у ту авантуру. Нарочито ми је лакнуло када сам почео уистину сарађивати с Вокијем Костићем, јер оно што се каже „одмах смо кликнули“, и могу рећи да је наша сарадња била права песма. Јако је било важно што сам имао и фантастичан тим уз себе, првенствено Ољу Јовановић Зуровац као асистента, затим Жоржа Драушника – сценографа и Катарину Радошевић Галић као костимографкињу. Свако од њих одрадио је фантастичан посао, тако да је мој део посла у балетској дворани био такав да сам се могао посветити пуним срцем оном што најбоље професионално знам. У сваком случају, „Ко то тамо пева“ је заиста уникат по својој популарности и броју извођења. Не знам да ли се нека балетска представа, не само у Европи, него и у свету, толико година одржала на репертоару, са толиким бројем реприза”, каже Сташа Зуровац.
„Честитам свима на овом јубилеју, поготово изражавам неизмерну захвалност генерацијама плесача који су се измењивали у подели, генијалној Паши Мусић која је одржавала представу све ове године на врхунском нивоу и наравно, верној публици Народног позоришта без које и због које оваква дуготрајност не би била могућа. Надам се и желим Народном позоришту још таквих дела у будућности која су успела вратити позориште својој бити, позоришту које није пука забава и бег од живота на два сата, већ његов део и пружа нам увид да та замишљена граница између гледалаца и онога што се дешава на сцени заправо не постоји и да без обзира на размак, делимо исти тренутак”, сматра признати уметник.
Кроз динамичне кореографске секвенце, балет „Ко то тамо пева“ доноси савремени приступ овог филмског класика, трансформишући га у уметничко дело које није само омаж прошлом времену, већ и савременим плесним формама. Кореографија балета, базирана на хумору и трагици, говори о животу и судбинама ликова који путују кроз социјалне, културне и емотивне пејзаже, баш као што су то чинили и јунаци из истоименог филма.
Иако филм има своје незамењиво место у историји југословенске и српске кинематографије, овај балет успешно преиспитује и реинтерпретира његов дух, доносећи га на сцену кроз нову димензију, уз незаборавну кореографску и музичку синтезу која је оставила дубок траг на нашој балетској сцени.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
м у з и ч к о п о з о р и ш т е
Славимо Пучинија
Крај новембра и почетак децембра 2024. године за Народно позориште у Београду били су у знаку композитора Ђакома Пучинија. Репертоар под називом „Славимо Пучинија“ уприличен је поводом стогодишњице смрти чувеног италијанског композитора, те је на Великој сцени, осим извођења неких од најпознатијих Пучинијевих дела са актуелног оперског репертоара националног театра, изведена и премијера „Триптиха”, као и Гала концерт у славу тог чувеног италијанског композитора, једног од најпознатијих представника лирског веризма, чије је музичко стваралаштво оставило веома дубок траг у свету опере.
Пучинијеве опере издвајају се изузетном емоционалном снагом, сликовитом музиком и дубоком психолошком карактеризацијом ликова. Као величанствени сликар људских осећања, спајајући дубоку емоционалност, мелодијску лепоту и драматичну експресивност, преплитао је у својим делима љубавну страст, нежност, занос, очај и сузе.
Програм „Славимо Пучинија” 16. новембра је отворила опера „Боеми”, једно од његових чувених дела тог жанра, којим је обликовао еволуцију музике и поставио високе естетске стандарде у оперском стваралаштву. Те вечери, као гост, у улози Родолфа гостовао је тенор из Мексика Хорхе Карло Мариани. Под диригентском управом Александра Којића, у главним улогама наступили су и Марко Калајановић, Небојша Бабић, Вук Матић, Евгенија Јеремић Покрајац и Софија Пижурица.
У ризницу Пучинијевих ремек-дела свакако се убраја и „Триптих” (Плашт, Сестра Анђелика и Ђани Скики) чија је премијера била 22. новембра, на Дан Народног позоришта у Београду. Ексклузивност овом догађају даје и чињеница да се те три једночине опере, у којима Пучини истражује различите аспекте људске патње и драме, од дубоког трагедијског тона до комичног, изводе први пут у Народном позоришту заједно, у интегралној верзији, као „Триптих“, а томе ће допринети и троје угледних диригената Александар Којић (Плашт), Драгана Радаковић (Сестра Анђелика) и Ђорђе Станковић (Ђани Скики), као и солистичка подела у којој су, између осталих, Никола Китановски, Сања Анастасиа, Соња Шарић, Љубица Вранеш, Евгенија Јеремић Покрајац и Вук Зекић.
Љубитељи оперске уметности били су у прилици да 26. новембра погледају „Турандот“, једно од најамбициознијих и најславнијих Пучинијевих дела, са свеобухватним, безвременим стилским приступом препуним фантастичних костима и врхунским светлосним ефектима. Диригент је Ђорђе Павловић, главне улоге поверене су Јасмини Трумбеташ Петровић (Турандот) и Дејану Максимовићу који ће први пут наступити у улози Калафа.
На годишњицу Пучинијеве смрти, 29. новембра, одржан је „Оперски гала концерт - Пучинију у част“ на којем су учествовали реномирани уметници ансамбла Опере Народног позоришта у Београду. Неке од најпопуларнијих арија из његових познатих опера извели су Сања Керкез, Јасмина Трумбеташ Петровић, Ана Рупчић, Соња Шарић, Евгенија Јеремић Покрајац, Јанко Синадиновић, Душан Плазинић, Драгутин Матић и Вук Зекић.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
с у с р е т с а и с т о р и ј о м
Зора Бокшан Танурџић,
редитељка
Новембра 2024. године премијерно је изведена музичка представа за децу, „Игра сновиђења“, редитељке Зоре Бокшан Танурџић. Публика различитих генерација, на сцени Дома културе Студентски град на Новом Београду, великим аплаузом је поздравила све протагонисте. То је био повод да разговарамо о раду на представи.
Значајан део живота посветили раду са младима.
Јесам, јер представе за децу увек имају добру поруку коју је важно да чују и родитељи. Тренутно смо сведоци великих, чудних и невероватних дешавања, великих невоља, несрећа и стално се питамо у чему је проблем. До одговара је тешко доћи, али могуће је мислити о њему. Зато је важно да кажем да је мој мотив да се бавим једном класичном причом била чињеница да, по мом мишљењу, прича о оловном војнику говори о суштини људског рода.
Оловни војник, на први поглед, делује несрећно. Али, када размислимо о њему схватамо да он, у ствари, није остао без ноге. Он је остао без нечега што му је неопходно за тражење личног живота. У његовом случају то је чизма. Да бих обогатила и његову психу и његову биографију, осмислила сам да је он у чети са својом браћом, међу којом свако има неке вредности и у понашању и у карактеристикама.
Војник без чизме упознаје балерину која, такође, има проблем. Она је за извођење нове, изузетно захтевне улоге, добила балетске патике које су јој веома велике. Чланови њене трупе су тим гестом желели да је науче памети, јер је имала високо мишљење о себи. Њихова идеја је била да се она, кад обуче те патике и у ситуацији када јој једна спадне, обрука пред публиком. У мојој причи дешава се сусрет њих двоје у тренутку док она несрећна плаче, а он тражи чизму. С обзиром на то да он није имао једну чизму, другу је морао да скине, јер га је болела нога. Видевши то балерина му је понудила своје патике. То је тренутак када су се они нашли у идентичним ситуацијама. Он је обуо њене ципеле и тада је, одједном, кренула сва чаролија живота. То је тренутак и када они први пут заједно играју. Хоћу да кажем да се у тој чаролији одвијају различите ситуације и ствари током представе.
Направили сте избор музике за представу.
Ја сам писала текст и тачно сам знала шта ми за коју ситуацију треба. Трудила сам се да направим избор који ће бити интересантан и за децу и за одрасле. Желела сам да то буду композиције класичне музике, коју сви ретко имамо прилике да слушамо. Зато сам одабрала нека од најзначајнијих дела Чајковског, Менделсона, Стравинског и многих других композитора. Трудила сам се да музика буде адекватна психолошкој ситуацији која се у том тренутку може видети на сцени. Желела сам да она не буде само озбиљна, већ напротив, да промени значење и буде прихватљива дечјем укусу, да је они доживљавају као логичан след онога што се на сцени дешава.
Представа се зове „Игра сновиђења“.
Да, то је потпуно нови текст, настао као драматизација Андерсенове бајке о оловном војнику. Циљ је био да он не буди емпатију због тога што он нема ногу. То је текст у коме се сусрећу јава и сан. С једне стране, у сну, главне улоге су оловни војник и балерина као у оригиналној бајци, а у јави главне улоге су брат и сестра, близанци, што је блиско данашњој деци, са свим својим братско-сестринским проблемима, свађама, расправама, са мамом која је амбициозна, са татом који је топао. То је модерна прича за децу и за родитеље.
Ко чини ауторски тим ове представе?
Ауторски тим је сјајан. Извршна продуценткиња је Татиана Рап. Ту је Александар Илић, кореограф. Његови студенти са Института за уметничку игру са одсека за народну игру учествују у овој представи. Затим, у подедли је и Невена Ђоковић, оперска уметница која глуми Комшиницу Маринелу. У представи су глумци Андрија Даничић, Стела Рачуница и Бојан Лојковић, а ту је и двоје деце – будући глумци, Теодор Стјепановић и Магдалена Ивановић. Пројекат је рађен амбициозно, зато је за реализацију био неопходан велики тим.
Део нашег тима били су и сценограф Јож Драушник из Загреба, који је осмислио сјајну, функционалну сценографију са којом ћемо моћи да путујемо. Костими Сташе Јамушаков шивени су у радионицама Српског народног позоришта. Асистент кореографа је Бобан Костић који је посебно радио сцене са војницима, а то су, поред њега и Стефан Николић, Никола Кораћ, Филип Станић и Милан Пешић. Срђан Јовановић је радио светло и Зоран Јерковић дизајн звука и музике.
Представу сте назвали музичком комедијом.
Тако је, иако има и драме и комедије. Определили смо се за то јер мислим да представом доминирају две сцене које су толико комичне да ће публика представу по њима памтити. Постоје и други комични тренуци, али и комични ликови, а све то нам омогућава да се често кроз представу смејемо и забављамо. Многе комичне ситуације настају из обичних људских сусрета, као што је на пример сусрет оперске певачице и полицајца, који се истог трена заљубљује у њу. Желела сам да кроз представу људима вратим осмех на лице, али и да подсетим на неке традиционалне вредности. Зато сам за почетак узела Андерсенову бајку. Нисам желела да се дигитално изражавам, већ да дам простора добром старом театру, јер сматрам да баш њега треба представити деци. Бојим се да ако генерално у уметности дамо примат дигиталном изражавању, које је за мене веома агресивно, да ћемо изгубити срце и душу. Наравно, нисмо се у потпуности одвојили од дигиталног, али само у мери у којој је то било неопходно. У представи се користе различити снимљени звучни ефекти, поједини дијалози су снимљени, јер нам је то драматуршки било функционално, звучна слика нам је дигитална. Ту врсту дигитализације коју користим не сматрам насилном
Користите и различите елементе класичног театра.
Да! Поред глуме ту су балет, опера, пантомима. Тај језик је мени веома близак и желела сам да га објединим у представи, са циљем да његову лепоту препознају и нови мали људи, који ће једног дана, сигурна сам, и сами постати позоришна публика.
Значајан део продуцентског посла урадила је Татиана Рап.
Њој сам посебно захвална, јер су за мене сви ти организациони послови изузетно напорни. Захваљујући Тањи сви наши извођачи су се сјајно уклопили. Проблем је био што сви они раде у различитим позориштима и што их је требало окупљати за пробе, мотивисати. Међутим, за њу, после искустава са великим продукцијама, то је био посао који је са лакоћом радила и, признајем, поштедела ме је многих информација и ситуација.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
ф е с т и в а л и
КЛАСИЧНА МУЗИКА У
БАЛТИЧКИМ ЗЕМЉАМА
У ЈУНУ 2024. ГОДИНЕ
ф е с т и в а л и
МУЗИКА У ЛОНДОНУ
У ЈУЛУ 2024. ГОДИНЕ
У свим балтичким земљама, јуна месеца, када дан траје скоро 20 сати, одржавају се бројни фестивали. Музичка култура је на веома високом нивоу и то већ вековима. Мало се зна да је Вагнер боравио две године у Риги и тамо одржавао концерте, па је тако и једна улица добила његово име. Када су постављене оргуље у катедрали у Риги 1883. године, биле су највеће на свету. Саградила их је 1882. године немачка компанија
E.F. Walcker & Sons на чијим су оргуљама у Штутгарту, Улму, Франкфурту, Минхену, Тали-
ну и Петрограду, већ с успехом извођена музичка дела. Оргуље имају тако племенит звук да је Лист једну своју композицију, Nun danket alle Gott, посветио управо том значајном инструменту. Бројној публици се тако сваког дана у подне укаже прилика да чује богати звук ових оргуља, а изванредном ефекту доприноси и савршена акустика.
На пољу вокалне музике, неки од ових уметника су већ светске звезде, поготово летонски мецосопран Елина Гаранча, а Пласидо Доминго је управо изабрао оперу у Риги за финале свог чувеног такмичења Operalia 2022. године.
РОМЕО И ЈУЛИЈА, ОПЕРА У ТАЛИНУ, 16. јун
Иако је Фауст свакако најпопуларнија опера Шарла Гуноа, Ромео и Јулија је данас све чешће на репертоару. Изведена је недавно и у Метрополитену и у Ковент Гардену. Режисер Стивен Барлоу, Аустралијанац са сталним боравком у Британији, поставио ју је
још 2019. године и одмах је постала хит. На свом веб-сајту он каже: „Ја волим да причам приче“, и то је управо постигао уз помоћ британског колеге, Јаниса Тавориса, који је заслужан за сценографију и костиме. Гуноова опера се само површно послужила, као инспирацијом, Шекспировом драмом, па је Барлоу радњу поставио у данашње време, и то, по сценографији, испред Јелисејске палате. Капулети и Монтеки су две моћне породице, мафијашке или успешних политичара. Тензија приликом сукоба два клана била је висока, као у акционом филму, а сцене прославе Јулијиног рођендана и касније њене свадбе са Парисом, биле су исто тако драмски убедљиве.
Били смо сведоци, током целе представе, да су руководиоци ове оперске куће били одлучни у намери да опера буде оно што по дефиницији треба да буде, али се ретко постиже, а то је - драма са музиком.
Музички, опера је била у сигурним рукама миригента Арва Волмера, за кога је оркестар опере у Талину успешно дочарао бројне палете богате Гуноове оркестрације. Сви солисти су били одлични глумци што је било од пресудног значаја да публика може сваког тренутка да се уживи у радњу на сцени. Не знам колико година има сопран Кристел Пертна, али је свакако изгледала много млађе, скоро као девојчица, баш како то либрето захтева. Чим се појави на сцени она има велику арију „Je veux vivre“ у којој је одмах показала изврсну колоратуру у високом регистру, али и веома пријатан спинто сопран. Њен Ромео, украјински тенор Валентин Дитиук, био је исто тако убедљив, и у сцени првог сусрета, затим на балкону и коначно у Јулијиној спаваћој соби, као прави ватрени млади удварач који је заборавио на ранију љубав, Розалин, чим је видео Јулију. Његов пријатни лирски тенор је великог обима, лепе боје, а помаже му и то што има врло добру дикцију на француском. Посебно је било за велику похвалу што је чувену арију „Ah! Leve-toi, soleil!“ којом су се прославили такви тенори као што су Бјерлинг и Франко Корели, завршио смело диминуендом, као што је то композитор тражио, уместо да је пева, као многи, ради већег ефекта, форте.
КЛАСИЧНА МУЗИКА У БАЛТИЧКИМ ЗЕМЉАМА У ЈУНУ 2024. ГОДИНЕ
Иако су остали чланови ансамбла били добри, и као глумци и као певачи, треба издвојити одличну Јану Шевченко као Стефана. Њена велика арија, „Que fais-tu, blanche tourterelle“, сасвим заслужено је побрала велики аплауз.
Потребно је још једном похвалити режисера Стивена Барлоуа. Није он успео само
да оснажи радњу Гуноове опере, већ и да покаже све већу поларизацију друштва у сукобима чији смо сведоци пре свега у савременој Европи, и ево јуна и јула ове године у Француској.
ФАУСТ, Опера у Риги, 19. јун
Када је режисер Аикс Карапетјанс, уз помоћ сценографа Кристапса Скултеа и костимографа Кристине Пастернак поставио у Риги Фауста 2016, представа је проглашена за најбољу те године. После осам година, задржала је невероватну моћ и јасно показала како је добра поставка доказ да је партитура Фауста заправо апотеоза велике француске романтичне опере: и данас, после скоро два века фасцинира својом
богатом оркестрацијом. Као код Ромеа и Јулије у Талину, хероји представе су били режисер и сценограф.
Најважнији лик је режисеру био Мефисто (читава радња се одвија кроз његову призму света) који, као митске Парке, тка метаморфозу Фауста. То можете видети и на фотографијама са представе где Мефисто доводи хор у транс како у песми о златном телету, тако и у сцени где нуди своје вино. Сценограф је направио покретну ограду на
три спрата која је коришћена убедљиво у свим сценама, а костими, посебно Мефиста (који их мења у свакој сцени, од андрогеног у сцени у врту па до одоре кардинала) били су велике лепоте и пуни маште. Вокално, Мефисто Рихардса Мачановскиса доминирао је
представом. Као глумац, био је свакако најубедљивији члан ансамбла, пођеднако успешан као заводник који Фаусту вешто и лажно скромно овако одговара на питање шта треба да му дâ да би добио вечну младост: „Presque rien!“ Био је пун шарма у сцени флерта са Мартом да би Фауст могао да осваја Маргаретино срце, али и као прави Сатана када пева серенаду Маргарети, и у сцени у цркви са њом. Да Гуно није био дубоко религиозан, можда би се опера другачије завршила, али Гуноова вера није дозволила да Маргарета буде, како је то Мефисто тражио у коди, „осуђена“, већ као што је хор анђела одлучио: „Спасена“. Бас Мачановскиса је уједначен у свим регистрима и уметник има одличну дикцију на француском језику. Великог је обима па се јасно чуо изнад хора и у арији „Le veau d’or“ и у сцени у цркви.
Примадона спинто летонске опере, Јулија Васиљева, није баш врсна глумица али је вокално била убедљива сваког тренутка, од арија у сцени пред својом кућом, „Il était un roi de Thulé“ и „Ah! je ris de me voir si belle en ce miroir“, па до сцене у цркви и у завршном терцету: „Alerte! alerte! ou vous êtes perdus!“ То је сопран који добија у топлини када иде ка високим нотама и са одличном динамиком. Артјомс Сафрановс, као Фауст, такође има глас лепог тембра, снажан чак и у високом регистру. Нажалост, баш када је било најважније, у другој строфи арије „Salut demeure chaste et pure“, глас му је „пукао” на високој Ц ноти. Та се грешка брзо поправила, али како Фауст има само ту велику арију у целој опери, тенор није доживео тријумф какав би се иначе могао очекивати.
Морају се поменути и други солисти, а пре свега Јанис Апеинис, изванредан баритон
као Валентин, дивне боје, моћан у високом регистру и добар глумац. Највише је изненадила Илона Багеле као Марта. Ту улогу обично певају матроне при крају каријере. Као што се видело сутрадан на гала концерту, Илона је први мецосопран летонске опере па се одмах приметило да се ради о великој уметници и одличној глумици.
Фауст је опера где хор има велику улогу: од кермеса у првом чину па до можда вокално
најпознатије сцене: хора војника. Показало се да летонска опера располаже хором високог квалитета, а такође и оркестром. Диригент Мартинш Озолинш нам
је приказао квалитете целог оркестра: и гудача и дувачких инструмената. Нису нимало зачудиле овације публике: као и када је први пут изведен 2016. године, овај Фауст, као и Ромео и Јулија у Естонији, показали су да се опера негује као права симбиоза музике и те-
атра, пружајући публици велики доживљај.
ГАЛА ОПЕРСКИ КОНЦЕРТ У ЈЕЛГАВИ КОД РИГЕ, 20. јун
Пошто су све карте за гала концерт у опери у Риги за 21. јун одавно распродате, одсек за штампу ми је пружио могућност да исти концерт чујем у Центру Митави на острву Паста од малог града Јелгаве, до којег се возом од Риге стиже за око 40 минута. Та концертна
сала на отвореном саграђена је 2019. године и отад је велика туристичка атракција. Има дрвени плафон, па се музичке представе могу поставити чак и када пада киша. Архитекти су успели да достигну изванредну акустику.
Скоро сви солисти који су претходног дана наступили у Фаусту појавили су се на концерту и поновили успех. Јанис Апеинис је као Ескамиљо показао уједначен регистар од дубоких, скоро басовских нота, па до највиших: зажелео сам одмах да га чујем у баритонској улози у једној Вердијевој опери, можда пре свега као Јага у Отелу. Илона Багеле је певала арије Ацучене из Трубадура и Кармен: у овим главним улогама, а не само као претходне вечери у компримарио роли Марте, могао се још више ценити њен велики таленат.
Са великим нестрпљењем се очекивао наступ Рихардса Мачановскиса, бриљантног Мефиста претходне вечери, тим пре што је певао можда најуспешнију басовску арију из Вердијевог опуса: „Ella giammai m’amo“ из Дон Карлоса. Иако је ово било концертно извођење, он је глумио гласом и успешно, с одличном дикцијом на италијанском, верно приказао комплексна осећања краља кога су издали непријатељи круне, и невољеног супруга. Добио је можда највећи аплауз те вечери. Истакла се и уметница која је свирала соло чело облигато у овој арији. Поново смо чули и изванредан сопран Јулије Васиљеве. Прво је певала велику арију Абигаиле „Anch’io dischiuso un giorno“ из Набука, и прву строфу кабалете (без хора).Ова улога се показала погубном за многе сопране (и Марија Калас ју је певала само на почетку каријере); недавно је можда само Гена Димитрова, како уживо тако и у снимку опере, успела да сасвим успешно тумачи Абигаилу која захтева пуну моћ у убитачно високој теситури. Васиљева је тако могла да изостави кабалету јер висока нота није била најуспешнија, али је претходна лирска арија била од-
лична, укључујући скоро алтовске ниске ноте у рецитативу. Васиљева је била исто тако успешна у дуету Адријане и Мауриција из „Adrijane Lekuvrer“ где јој је тенор био Михаилс Ц̌улпајевс. Михаилс се после појавио у краткој али захтевној арији „Porquoi me reveiller?“ из Вертера, и показао лирски тенор лепе боје који може, када је потребно, да пева са fil di voce.
Чули смо још два сопрана. Дана Брамане је 2009. године учествовала на такмичењу Cardiff Singer of the Year које је лансирало такве звезде као што су Брин Терфел и Карита Матила. У Кардифу, у финалу, као и овде, певала је арију Микаеле из Кармен, а
појавила се и са тенором Раимондсом Браманисом у дуету из првог чина Тоске. Она је једна од примадона летонске опере, и у оба одломка се могло разумети за Гала концерт, Митава, Јелгава што је толико популарна, тим пре што има и изванредну сценску појаву а у дуету из Тоске је показала да врло добро глуми. Други сопран је била Татјана Тре-
ногина, у дуету са Илоном Бегеле у опери Батерфлај и у арији „Vissi d’arte“ из Тоске. Она је не само изврсна певачица већ и жена велике лепоте а како је као Тоска успешно глумила гласом, сигурно је свако из публике зажелео да је види и на оперској сцени.
Мора се, наравно, похвалити и диригент, Мартинс̌ Озолинс̌ који је не само пратио певаче, већ и водио оркестар у увертири из опере Моћ судбине и у интермецу из опере Кармен.
Летонска оперска кућа је потврдила на обе представе да располаже великим арсеналом талентованих певача и да слава не почива само на чувеној Елини Гаранчи. То је мала земља високе музичке културе.
КОНЦЕРТ НА ОРГУЉАМА У КАТЕДРАЛИ У РИГИ, 21. јун
После концерта прошле године на Баховим оргуљама у Цркви Св. Томе, нисам слутио да ћу ове јунске вечери имати срећу да чујем оргуље које су, како пише у најави за ове концерте на Балтику, биле највеће на свету крајем 19. века. Иако је солисткиња, Илзе Реине, један од најбољих интерпретатора у Летонији, највећи утисак оставио је племенити звук овог чаробног инструмента. На самом почетку - Allegro con brio у Менделсоновој Сонати за оргуље у Бe-дуру и слушалац је могао помислити да лебди на некој другој планети, као атом у бујици нота у forte fortissimo. Било је јасно како је католичка црква користила оргуље као политичко оруђе, посебно у комбинацији са трубама, као на пример, у делима чешког композитора Павела Јозефа Вејвановског за време контрареформације.
Илзе Реине је такође користила оргуље као оркестар пратећи Паулса Кристапса Реиниса у Концерту за обоу у дe-молу Бенедета Марчела. Иако оргуље у малом граду Оливи код Гдањска, у суседној балтичкој Пољској, маме својом игром механичких фигура анђела за време концерта, оргуље у катедрали у Риги вероватно остају на првом месту у свету по боји звука и сонорности.
Зато и треба похвалити управу катедрале што сваког дана у подне даје мини концерте (concerto piccolo), од само двадесет минута. Тако многобројна публика има прилику да чује овај магични инструмент.
ЗАВРШНИ КОНЦЕРТ МЛАДИХ ОПЕРСКИХ ПЕВАЧА, КОВЕНТ ГАРДЕН, 20. јул
Већ више од двадесет година многе водеће оперске куће имају програме за које бирају младе талентоване уметнике, певаче, диригенте, корепетиторе, режисере и дају им могућност да се појаве у компримарио улогама у редовном репертоару, да покривају солисте. На крају сезоне, појаве се у величанственој сали Ковент Гардена, да уз оркестар покажу шта су научили и постепено почну међународну каријеру.
Ове јулске вечери појавило се дванаестак тенора, баритона, басова, мецосопранисткиња и сопранисткиња, углавном дуета, у разноликом програму и у толико сцена да би сви могли да наступе барем два пута. Издвојићу само оне који су оставили на мене
највећи утисак.
Литванска мецосопранисткиња Габриеле Купшите је показала велики смисао за белканто у дуету Ромеа и Јулије у Белинијевој опери Капулети и Монтеки. То је флексибилан глас великог обима и лепе боје како у високом тако и у ниском регистру.
Има савршен легато што је услов за успех у свим операма белканто периода. Касније се појавила као Дорабела у завршној сцени из Cosi fan tutte где је уз све вокалне квалитете показала и да је врсна глумица.
Други за мене посебно импресиван глас био је мецосопран Вине Акаме Макие. Она је завршила студије певања у Сједињеним Државама али је пореклом из Камеруна и Уганде. Једина супсахарска земља у Африци која има добро познату вокалну школу је Јужна Африка која је већ успела да међу суперзвезде избаци такве таленте као што је Прити Јенде која се појављује сада у свим светским оперским кућама, укључујући и Скалу. Вина има оно што је Ширли Верет рекла да постоји као феномен такозваног црног гласа богате баршунасте боје какав су имале она сама, Грејс Бамбри, Џеси Норман и Летониа Мур која пева у Лондону у Вердијевом Реквијему. У дуету Изолете и Валдебурга из Белинијеве ретко извођене опере La Straniera показала је одличан смисао за белканто. У другом одломку, у терцету из Доницетијеве опере Кћи пука, као Маркиза де Беркенфилд, показала је да је и добра глумица. И да јој је дикција добра и на италијанском и на француском. У новој сезони ће имати прилику на великој сцени да пева Мерцедес у опери Кармен.
Од мушких гласова се посебно истакао јерменски баритон Гриша Мартиросиан. Био је партнер Вини у дуету из опере La Straniera, и као Силпис у опери Кћи пука. У Белинијевој опери је показао свој топли али снажни баритон који је по боји подсећао на Луку Салсија који се данас појављује у свим великим светским операма, док се у Доницетијевој опери доказао као одличан глумац у опери буфо: било би занимљиво чути и видети његове интерпретације Малатесте и Дулкамаре. Прошле сезоне се појавио на сцени Ковент Гардена у малим улогама као Анђелоти у Тоски, Моралес у Кармен и Маруло у Риголету. Следеће сезоне певаће главну улогу у Телемановој опери Пимпиноне да се покаже и
као мајстор барокне опере.
Ово вече је дало прилику публици да се упозна са младим талентима од којих ће се барем
неки ускоро видети и чути на познатим оперским позорницама.
ЛОНДОНСКИ ПРОМЕНАДНИ КОНЦЕРТ У РОЈАЛ АЛБЕРТ ХОЛУ –
ВЕРДИЈЕВ РЕКВИЈЕМ, 22. јул
Када је познати диригент и пијаниста Ханс фон Билоу, Вагнеров, Листов и Брамсов пријатељ, добио партитуру Вердијевог Реквијема пре премијере, написао је да је то једноставно последња Вердијева опера у светом руху. Брамс му је одговорио да је направио будалу од себе јер је само геније могао да компонује тако моћно дело. Овом представом у Лондону је обележено 150 година од премијере у Цркви Светог Марка у Милану где је композитор био и диригент, па је следеће године дириговао и у Паризу, а
онда у Лондону и у Бечу. Би-Би-Си, који деценијама организује променадне концерте, постарао се да драма буде епског обима: сакупио је 280 чланова два хора: Би-Би-Си велшки Народни хор и Крауч Енд фестивалски хор. Велс је покрајина позната по вокалним талентима па се у Кардифу сваке године одржава конкурс за Певача године: тамо су почели своје каријере Хворостовски, Карита Матила и Брин Терфел.
Би-Би-Си Народни оркестар Велса свирао је под палицом Рајана Бенкрофта, њиховог од скора главног диригента. Он је дао оркестру доста слободе што је знатно помогло драми: могли сте лако да поверујете да скоро импровизује диригујући без палице и уз плес.
Сви критичари су приметили после концерта да је звук био скоро застрашујући и да се чинило као да присуствујемо смаку света (Dies Irae и Sanctus). Сви лимени дувачи су били
веома моћни а није чудо што им је диригент поклонио посебну пажњу јер је он и сам студирао трубу. Ипак, треба истаћи да утисак није био моћан само када су хор и оркестар у фортисиму скоро наговестили смак света већ и у контемплативним Kyrie и Ofertorio.
Сви солисти су били одлични, али треба истаћи афро-америчку сопранисткињу Латонију
Мур, добитницу три награде Греми. Она је чест гост Ковент Гардена после великих успеха у Метрополитену. Наравно, као певачица афричког порекла, било јој је суђено да се истакне пре свега као Бес у Гершвиновој опери Порги и Бес, а после и као Аида. Она је данас врсни интерпретатор многих Вердијевих и Пучинијевих опера. Њен глас има
топлу, баршунасту боју и с лакоћом се чује изнад хора и то како у пијанисиму (као у Libera Me, последњем делу Реквијема) тако и када пева форте. У Libera Me, она се окренула хору па смо добили моћни дијалог и драму, вокално и визуелно. Тенор Сеок Јонг Баек из
Кореје је освојио лондонску публику када је дебитовао у Самсону и Далили пре неколико година, а сада се појављује у многим светским кућама. Показао је глас велике лепоте, пре свега у соло деоници Ingemisco.
Амерички basso profondo Соломан Хауард, данас познати Велики Инквизитор, Сарастро и Хундинг, био је пођеднако добар у својој соло деоници Confutatis Maledictis, као и у свим ансамблима. Коначно, шкотска мецосопранисткиња, једина од солиста која је и раније учествовала на променадним концертима, последњи пут прошле године у Бетовеновој Деветој симфонији, још једном је показала свој раскошан глас у Liber Scriptus . Било је јасно зашто је данас толико тражена широм света, посебно у Вагнеровим операма.
Сви критичари су се сложили да иако свакако постоје изванредни снимци овог славног дела, са изврсним диригентима као сто су Тосканини, Мути и Карајан и са солистима веће славе, имали смо те јулске вечери привилегију да нам се учини да чујемо Реквијем први пут, јер су елементарне силе звука пуштене да се попну до високог свода Алберт Хола, док је шапат сопрана и хора у последњем делу Libera me деловао тако застрашујуће да је било потребно да прође неколико минута пре него што се чуо громогласни аплауз.
СИТКОВЕЦКИ ТРИО, ВИГМОР ХОЛ, 23. јул
Ситковецки трио, који се састоји од виолинисте Александра Ситковецког, челисте Исанга Лендерса и пијанисткиње Ви Киан, стални је гост Вигмор Хола од самог почетка њихове каријере. Они су се удружили још као студенти школе Јехуди Мењухин 2007. године, премда је тада, па до 2018, челиста био Леонард Елшенброич који сада све чешће наступа и као диригент а основао је и свој трио са виолинисткињом Николом Бенедети и украјинским пијанистом Алексејем Грињуком. У последњих петнаестак година постали
су тражени широм света уз сталне похвалне критике.
На програму су били Трио у гe-молу Кларе Шуман, Менделсонов Трио број један у дe-молу и Бетовенов чувени трио Надвојвода. Иако је код свих камерних група јасно да морају звучати као један инструмент, ови музичари, посебно виолиниста и челиста, често су се пратили оком да би се направила потпуна фузија оба инструмента. Пијанисткиња има изванредну технику и по боји звука, а и по интензитету, неодољиво подсећа на своју славну земљакињу Јуђу Јанг.
Њиховом успеху помаже и то што свирају на врсним инструментима: Ситковецки на
Страдиваријусу из 1679. године, а Лендерс на челу Карла Тононија из 1720. године. Они нису власници, али им је једна фондација, импресионирана њиховом уметношћу, позајмила виолину и чело уз помоћ анонимног донора.
Њихова дискографија је импресивна већ десетак година: од првог снимка трија Сметане, Сука и Дворжака па до почетка Бетовеновог циклуса пре две године. Јутјуб омогућује да се уметници чују и виде у неким од њихових великих интерпретација.
ФИЕРЦА БРИТА - „АВЕН“, РАУНДХАУС, 26. јул
Аргентинска група Fuerza bruta (брутална сила) одавно је један од најбољих културних амбасадора своје земље. Тек се од недавно поделила у два ансамбла, па више неће бити потребно, као до недавно у Лондону, чекати десет година да поново наступи.
Режисер и уметнички директор Дики Џејмс је назвао своје последње дело „Најсрећнији шоу на свету“. Представља тријумф еуфорије у аргентинском друштву коме ово осећање, због сталних политичких и економских криза, стално недостаје. Fuerza bruta је мешавина електронске музике (композитор је Габи Керпел), плеса и акробатике. Има само површно сличности са славним Cirque du Soleil, јер се једночасовна представа одвија у земљи Недођији: ту је џиновски кит, који се креће на плафону али перајима омогућује гледаоцима да га додирну; земаљска кугла коју покрећу четворо акробата који ткају судбину наше планете; плесачи који су затворени у капсулама које се окрећу у овој чудесној сали која је некада била депо за локомотиве лондонског јавног превоза, и у којој је публика стално на ногама. Представа кратко траје јер је такав темпо немогуће задржати дуже време, и за уметнике и за публику.
Британска штампа је топло поздравила ову представу. Како у Енглеској после политичких
избора када је конзервативна партија изгубила власт, тако и у свету који обилује лошим вестима, Fuerza bruta даје публици прилику да побег не у неки бољи свет у коме су сва чуда могућа, где не треба тражити никакво интелектуално тумачење или дубоки смисао, где је све подређено сталном усхићењу и веселости, када барем за један сат, закон гравитације престане да постоји.
ф е с т и в а л и
РОСИНИЈЕВ ФЕСТИВАЛ
У ПЕЗАРУ 2024.
Пезаро је 2024. године проглашен за културну престоницу Италије па су се градски оци бацили на озбиљне архитектонске подвиге: рестаурирали су Театро Росини, нешто смањили број седишта у партеру али знатно повећали сцену.
За велике представе од следеће године се више неће користити спортска Витифригио арена, доста удаљена од центра, већ новосаграђени Аудиторијум Скаволини. Репертоар је остао на завидној висини, пре свега по избору опера (два скоро никада неизвођена ремек-дела, Ермионе и Бјанка и Фернандо), а и по уобичајеној галаксији највећих мајстора белканта. Између осталих ту је најважнији експонент, супер тенор Хуан Дијего Флорез који је већ неколико година и уметнички директор фестивала.
РЕСИТАЛ ГРЕГОРИЈА КУНДЕА, ТЕАТРО РОСИНИ, 18. август
Ретки су тенори који имају дуги век. Можда је најпознатији био велики Ђакомо Лаури Волпи (такође врсни музиколог чија је књига Voci Paralele камен-темељац анализе певача), а данас и Пласидо Доминго, некада тенор, сада баритон. Грегори Кунде је почео каријеру пре свега као мајстор белканта, посебно у Росинијевим операма. Ево га данас,
на улазу у осму деценију, још увек свеж, са гласом који је добио додатну боју и снагу хелден тенора.
Појавио се са симфонијским оркестром Росинија под палицом Алесандра Кадарија који се
посебно истакао. Ретко је чути тако познато дело као што је увертира за Свраку крадљивицу, а да се чини да је први пут чујете. Кунде је почео рецитал аријом
Арнолда из Виљема Тела, „Asile héréditaire“. Арија има прегршт веома високих нота које је Кунде певао са пуним бриом, а рецитатив је показао да је добар познавалац стила белканта. Публика је одмах почела да скандира. Ја сам знао да је Кунде у последњих десетак година додавао репертоар драмског тенора у таквим операма као што је Вердијев Отело, али нико није био спреман на салво сигурних високих нота (22 висока Ц).
После овог изванредног увода Кунде је, обративши се својој оданој публици на одличном
италијанском језику, одлучио да „забави” и себе и нас.
Добили смо West Side Story и низ америчких песама у оркестрацији његовог сталног пијанисте Џона Смита. Наравно, за тај део репертоара је узео микрофон да
се чује изнад труба и тромбона и скоро сталног фортисима целог оркестра. На срећу, на бис је склонио микрофон и омогућио нам је изванредан доживљај арије „Nesun Dorma“ из Турандота где су снага и блистави звук овог тенора у последњој речи „Винцеро“ могли, чинило се, да разбију кристал. Не знам колико ће још трајати каријера Кундеа у чијим годинама скоро сви одавно размишљају о пензији, али ми обећавају да ћу га чути следећег јуна у Тбилисију опет као тенора из епохе веризма, у опери Андре Шеније.
Ако је судити по форми из Пезара биће и то велики доживљај, тим пре што ће му и сопран и баритон, као партнери у тој опери, бити одлични уметници.
ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ УМЕТНИКА „IL VIAGGIO A REIMS“,
Аудиторијум Скаволини, 19. август
Кад год се у нашем листу пише о Пезару, увек се истиче прилика да се у представи Il Viaggio a Reims, која има 14 главних и споредних улога, могу чути студенти који су годину дана радили са музичким директором, да би се за само неколико година нашли на бинама великих оперских сцена.
Ове године је понуда великих талената била нешто скромнија па бих истакао пре свега изванредног тенора di grazia Алексеја Курсанова. Руски тенори овог фаха већ више година имају велике успехе у Пезару, али овај млади тенор који је певао Каваљера Белфиора гласом прелепе боје и високих нота до којих долази с највећом лакоћом, још је и изванредан глумац.
Много му помаже и то што изгледа као холивудски матине идол па ће зато убедљиво изгледати на сцени у низу улога несрећних љубавника из опера Росинија, Белинија и Доницетија. Такође треба издвојити сопране Кјару Бокабелу као Корину, једину личност у опери која има две арије уз харфу облигато, јапански сопран Нанаи Јонеду као грофицу Фолвил, Елеону Ху као мадам Кортесе и руску мецосопранисткињу Александру Метелеву као маркизу Мелибеу.
Опера Висион је направила видео снимак ове представе па је можете видети и чути на Јутјубу: https://www.youtube.com/watch?v=uGkRKJb29fok
БЈАНКА И ФАЛИЈЕРО, Аудиторијум Скаволини, 19. август
Ова ретко извођена Росинијева опера је била једна од три најуспешније представе ове сезоне. Пре свега, сви вокални солисти су били на највишем нивоу. Џесика Прат, Бјанка, већ десетак година једна је од најомиљенијих гошћи фестивала. Успела је последњих година да поправи оно што никада није успело њеној славној земљакињи Џоан Са-
дерланд - да добије и солидан ниски регистар. А код нота у високој теситури по снази салва нота све до ес у трећој октави, она има исту снагу да их избаци у стратосферу као што је то некада могла само баш Џоан Садерланд. На неколико места ноте није погодила у центар али је то публика лако опростила, добила је овације. Исто то важи и за травести мецосопранисткињу Ају Вакизоно. Тешко је поверовати да се она само још пре десет година појавила у ансамблу младих певача као Мелибеа а да данас већ пева трећу велику улогу у Пезару. Росини је умео да компонује најлепше мелодије за дуете сопрана и
мецосопрана, од Бјанке и Фалијеро па до Опсаде Коринта и Семирамиде. Два гласа су се савршено уклопила, поготово су били успешни у filati пасажима где су се ноте у савршеном легату ткале у беспрекорном пијанисиму. Она има пред крај велику арију
„Tu non sai qual colpo atroce …lasso …cessar di vivere; alma, ben mio, si pura“ уз флауту облигато где је такође показала одличну колоратуру и уједначен глас у свим регистрима.
Димитри Корчак је исто тако већ скоро 15 година омиљени тенор на фестивалу и био је одличан и сигуран у високим нотама као Бјанкин амбициозни и окрутни отац Контарено. Он је последњих година почео и да диригује па ће следеће сезоне и водити оркестар. Гиорги Маношвили, изврстан бас из Грузије, који се појавио пре само неколико година као студент у Пезару, добио је сада прву већу улогу као Капелио. Њега свакако чека блистава каријера: можете га чути и на Јутјубу како пева велику арију Асура из Семира-
миде. Роберто Абадо је водио Симфонијски народни оркестар Италијанске радио-телевизије. Он је стални гост фестивала и још једном се истакао на овој представи.
Наши читаоци, захваљујући управи фестивала, имају прилику да виде и чују ову представу на Јутјубу: https://www.youtube.com/
watch?v=Pm7FSQ_9eLc
РЕСИТАЛ ЂОРЂА КАОДУРА, 20. август
Овај млади бас баритон се тек трећи пут појављује у Пезару, али је већ побрао успехе на
свим великим позорницама, од Скале до Ковент Гардена. Иако некада пева и као протагониста у Вердијевим операма, пре свега у Риголету, његови највећи квалитети се показују у белканту, нарочито у Росинијевим операма.
На овом рециталу Каодуро је ипак покушао да се покаже као уметник широког репертоара па смо тако чули арију из Александрове „Гозбе“, као и арију Зороастра из „Риналда“, „Sorge Infausta una procella“.
Ипак, публика је пре свега желела да чује уметника како изводи арије из Росинијевих опера па је тако певао арију Ботонеа „Una voce m’ha colpito“ и арију Дандинија из Пепељуге „Come un ape ne’giorni d’aprile“. Показао се сасвим сигуран и у теситури баса
у арији Асура из Семирамиде „Si, vi sara vendetta“.
Оно што ће ипак да остане у најдужем сећању је арија из Газете коју је певао на бис. На срећу, постоји ранији снимак па се тако можете зачудити и дивити његовом умећу да плете фјоритуре, а и способности да се огромном брзином покаже мајстором парландо певања као што је Фернандо Корена пре много деценија то показао као доктор Бартоло. На видеоснимку је забележено како држи мајсторску радионицу на тему: како користити дијафрагму: https://www.youtube.com/watch?v=BtRSkUtiP2A
Мислим да је ово био рецитал који је ове сезоне највише одушевио публику и ако се нађете негде кад Каодуро пева, немојте пропустити прилику, остаће вам у трајном сећању.
ЕРМИОНЕ, 20. август
Ова опера се данас сматра једним од Росинијевих ремек-дела иако је доживела фијаско на премијери у Напуљу 1819. године. Неуспеху је свакако допринело што је Росини смело напустио традиције опера белканта и лишио солисте великих арија (Ермионе има
своју тек у последњем чину). Тај приступ са пуно речитатива је одговарао Глуку и онима који су се дивили том стилу, али не и напуљској публици. Такође, необично је било и то што је сваки од четворо солиста патио од неузвраћене љубави. Режисер је зато дао централну драмску улогу Купиду који је током целе опере бацао стреле и тако допри-
нео драми. Ово дело је, сем једне представе у Севиљи, сасвим нестало са европских сцена на више од 150 година. Сам Пезаро је поставио оперу 1987. године и то за Монсерат Кабаље.
Нажалост дива је већ била на крају своје блиставе каријере па ју је један део публике чак извиждао. Међутим, сам Росини је осећао велико поштовање према овом делу и задржао је манускрипт све до саме смрти. Ермионе се поново нашла на доста сцена у
Европи и Сједињеним Државама у последњих на гала концерту певала једну од најдужих сцена тридесет година. У Пезару 2019. је Анђела Мид у италијанским операма Essa corre al trionfo. Тада је поновила успех са концертног извођења у Коруњи 2015. године, а онда је добила прилику да је пева баш у напуљском театру Сан Карло 2019, да се прослави
200 година од премијере. Ниједна од тих представа се не може поредити са тријумфом које је ово дело доживело ове сезоне у Пезару.
Пре свега, режија Јоханеса Ерата (као и сценографија Хајкеа Селеа и костими Чилеанца Хорхеа Хареа) била је изузетно успела: добили сте и Расинов патос чија је драма послужила као образац лиРеситал Ђорђа Каодура Ермионе бретисти Тотоли, као и Еурипида чију је оригиналну трагедију Расин слободно обрадио. Добили смо тако изванредну музичку драму. Вокалном и драмском успеху је пре свега допринела Анастазија Бартоли (никакав род славној Ћећилији). Реч је о драмском сопрану велике лепоте, чији се колорит одмах препознаје, а њен таленат можете видети на бројним клиповима на Јутјубу када пева раног Вердија, пре свега Абигаилу и Леди Магбет. Има сигуран и продоран високи регистар а у доњем њен глас из груди (voce di petto)
припада контраалту што свакако доприноси драми.
Она је такође веома добра глумица. Поре тога, леп изглед, femme fatale типа Бет Дејвис или Џоан Крафорд са почетка њихових филмских каријера, још више помаже да се публика диви како драмском извођењу тако и гласу.
Имали смо срећу да је и остало троје солиста било одлично: Хуан Дијего Флорез, као Орест (иако је за овакву драмску улогу глас био доста танак, као што се могло чути кад год он бира тежи репертоар, на пример недавно када је у Лондону певао Хофмана).
Високи тенор Енеа Скала, као Пиро, поновио је успех из прошле сезоне када је бриљирао у улози Карла у опери Кристина и Едуардо. Викторија Јароваја, руски мецосопран, исто је била одлична као Андромаха, коју је Росини на почетку писања своје партитуре хтео да
стави као протагонисту и тако да њено име опери.
Наравно, мора се поменути један од најбољих диригената за опус Росинија, Микеле Мариоти, који је могао да покаже своје знање у овом делу где оркестар има веома важну улогу. Ова представа постоји на Јутјубу али без видеа (https://www.youtube.com/
watch?v=Bbnc9UPSwIc) а има и неколико видео-снимака из Пезара 2018. и од раније када је опера постављена на фестивалу у Глајнборну.
РЕСИТАЛ ДАНИЕЛЕ БАРЋЕЛОНЕ, 21. август
Овај мецосопран се на фестивалу у Пезару чује већ 38 година. Њен репертоар не укључује само белканто, већ и Вердија, па и Бизеа. Певала је на великим позорницама као што су Скала, Метрополитен и Театро Реал у Мадриду. О њој се писало у овој ревији са бројних наступа у Пезару, пре свега као Отоне у опери Adelaide di Borgogna и прошле сезоне као Eduardo e Cristina.
Изабрала је разнолики репертоар на овом концерту. Прво се показала као добар познавалац шпанског репертоара у siete canciones populares espanolas. Није можда била ритмички прецизна као што су некада биле Тереза Берганца и Монсерат Кабаље, а пре
њих Кончита Супервиа, али су брио и латински дух били присутни. После четири песме Тостија и арије Мињон (на беспрекорном фрацуском језику), дошао је
на ред Росини. Прво пуна духа la regata veneziana а после један од њених највећих успеха који је имала у Пезару као Танкреди у Ди танти палпити.
На крају рецитала је желела да покаже свој лепи глас великог обима у још једном делу мајстора белканта, Доницетија. Њена интерпретација O mon Fernand у оригиналној верзији La Favorite на француском, побрала је највећи аплауз публике.
„L’EQUIVOCO STRAVAGANTE“, Teatro Rosini, 21. август
Ова опера је, уз Ермионе, била позоришни успех године. Успеху је допринело и само дело, једна врсте Покондирене тикве са безброј комичних ситуација и изванредан либрето Гаетана Гаспарија и бриљантна Росинијева партитура. Ипак, хероји вечери су двојица
режисера који од 1980-их година увек раде заједно, Моше Лаисер и Патрис Корие. Њихове поставке су познате и славне широм света, од Ковент Гардена, Метрополитена, Скале и Салцбурга до Санкт Петербурга. Они постижу да свака представа достигне оно што опера по дефиницији треба да буде: драма са музиком.
Успеху је допринео и славни Никола Алаимо као Гамберето, о коме се писало са много ранијих представа у Пезару. Овај комичарски геније је спој првокласног глумца са изванредним вокалним квалитетима бас баритона. У овој опери, баш као и код
Фејдоових фарси, све мора да буде прецизно у секунд и такав ефекат смо добили ове вечери. Било је велико задовољство видети и чути Пиетра Адаинија, tenore di
grazia са Сицилије, који је још донедавно био студент академије младих. Овде се показао као добар глумац дивне боје гласа и савршене технике, а посебно, као некада Алфредо Краус, мајстор диминуенда, када се глас претвори у вокалну најтању нит. Руски мецосо-
пран, Марија Баракова, као Ернестина, и шпански баритон Карлес Пацхон као Бураликио су допунили квартет солиста. Треба истаћи да су се истакли и у компримарио улогама шпански мецосопран Патрициа Калваче и Матео Макиони као Фронтино, до јуче чла-
нови академија младих, а већ сада са улогама у европским театрима.
„СЕВИЉСКИ БЕРБЕРИН“, 22. август
Сала је увек пуна када се приказује ова најпознатија Росинијева опера буфо. Обновљена
је представа режисера, сценографа и костимографа Пјер Луиђија Пиција, који је још увек неуморан у 94. години живота и који се већ 40 година појављује у Пезару. Као и увек код Пиција, осветљење (за које је био задужен Масимо Гаспарон) било је веома важно. У уводној арији Линдора и у сцени са хором, помислили бисте да се налазите у театру кинеских сенки. Ипак, било је и неколико сцена не баш најбољег укуса, као када се Фигаро у својој великој арији скине до паса да би се освежио у кади која је постављена испред куће Бартола! У свакој доброј режији опере треба се чувати превише покрета који само
одвлаче пажњу уместо да потцртају радњу. На то је увек упозоравала велика Марија Калас. Вокално, а то можда није најбољи знак, хероји вечери су била два баса, ветерана у Пезару: Карло Лепоре као Бартоло и Микеле Пертуси као Базилио. Обе арије су изведене виртуозно, а Лепоре се још једном показао као велики мајстор парландо певања и то брзином муње. Обојица уметника су већ деценијама стални гости Пезара.
Анџеј Фиончик се све чешће појављује на великим светским позорницама, много пута баш као Фигаро. Лепог гласа, сигуран у високом регистру, али није деловао природно, певао је за публику а не за колеге на сцени, и не увек сасвим успешно. Џек Свансон има исто тако леп глас у високој теситури, а и колоратура је била беспрекорна, посебно у изузетно тешкој арији која се често интерполира: cessa di piu resistere.
Међутим, то је глас малог волумена, и вероватно још увек није спреман за велике театре. Руски мецосопран Мариа Катаева била је одлична Розина. Истакла се и као глумица и као певачица, посебно у кристално јасном и сигурном високом регистру. Диригент је био Лоренцо Пасарини, одличан већ од познате увертире, али је некада позуривао
оркестар.
ГАЛА ЗАТВАРАЊЕ ФЕСТИВАЛА, „VIAGGIO A REIMS” (концертно извођење),
Аудиторијум Скаволини, 23. август
Само дирекција Росинијевог Фестивала у Пезару може да приреди овакав спектакл! Успела је да окупи праву галаксију оперских звезда белканта. Иако сви ликови, сем Корине, имају само једну арију, а неки се, као маркиза Мелибеа, појављују само у
дуетима, све певаче смо могли чути у бројним ансамблима.
Данас се ова последња италијанска Росинијева опера, са четрнаесторо солиста, може чути на свим континентима, премда је брзо пала у заборав после премијере. Зато се композитор постарао да неке познате мелодије пребаци у друге опере. Ренесанса овог
дела је почела 1980-их година када је Клаудио Абадо довео исто тако стеларни ансамбл певача у Пезаро, а затим и у друге оперске куће па је та верзија снимљена на ЦД.
Са сигурношћу се може потврдити да подела у Пезару није нимало заостала за Абадовим звездама од пре 40 година. Зато је скоро немогуће, а и незахвално, издвојити солисте. Рекао бих ипак да је Василиса Берзханскаyа изненадила као Корина. Иако је веома
хваљена у другим улогама, а пре свега као жена фараона у Опсади Коринта, није се могло знати да се овај прави мецосопран сфогато исто тако сигурно осећа у доњем, као и у сопранском регистру. Француски мецосопран Карине Десај, која се недавно истакла као Елизабета у Пезару, и као глумица и као певачица, била је виспрена Мадам Кортезе. Мариа Баракова, о којој се писало са похвалама у L’ Equivoco Stravagante, била
је одлична маркиза Мелибеа. Оба баса који се стално појављују у Пезару, Никола Алаимо као барон Тромбонок и Ервин Шрот као Дон Профондо, постигла су велики успех. Од Руђера Рајмондија са Абадом није се чула тако успешна интерпретација славне арије
Medaglie Incomparabili као што је извео Шрот. Џесика Прат која већ више од деценије тријумфује у Пезару била је грофица Фолвил. Као и други солисти, и она се очигледно силно забављала на овој представи. Наравно, као што се од ње може очекивати, неколико пута је интерполирала ес у трећој октави кога иначе нема у партитури, па је добила велики аплауз. Либенскоф је био Димитри Корцхак само дан после представе у
опери Бјанка и Фалијеро. Још једном је показао да руски тенори доминирају у Пезару.
Мора се, наравно, похвалити и диригент Диего Матхеуз, још један таленат из чувене такозване школе система у Венецуели која је катапултирала Дудамела у орбиту светске славе, пре свега као диригента симфонијске музике. Матхеуз се већ појављује од
Метрополитена до Бечке опере, ово му је трећи наступ у Пезару. И о њему ћемо сигурно још много чути.
Публика је показала одушевљење, како то често бива у Пезару, лупањем ногама по паркету и није било ниједног слушаоца који није отишао из театра озарен после представе која ће се свакако дуго памтити.
ф е с т и в а л и
„EL TANOURA SUFI” АНСАМБЛ,
Каиро, палата „El Ghoury”, 28. август 2024.
ф е с т и в а л и
ФАДО КОНЦЕРТ У ПОРТУГАЛУ
ф е с т и в а л и
МОРНА НА ЗЕЛЕНОРТСКИМ
ОСТРВИМА
ф е с т и в а л и
ЛЕЈЛА И МАНЏУН,
Баку опера, Азербејџан, 16. новембар 2024.
ф е с т и в а л и
БАЛ ПОД МАСКАМА,
Театро Колон, Буенос Ајрес, 4. децембар 2024.
к р и т и к е
У ЧАСТ ПУЧИНИЈА (2024)
Летећи дервиши из Турске су познати на свимконтинентима. Мање популарна, али ништа мање атрактивна, јесте њихова египатска верзија. Њен најпознатији тумач је славни Ел Танура ансамбл, основан 1988. године, који је већ гостовао у двадесетак земаља широм
света. За разлику од летећих дервиша у Турској чија је уметност скоро сасвим спиритуална, египатска верзија уноси многе елементе фолклора и облачи уметнике у
костиме живописних боја. Треба признати да је велики део успеха гарантован ентеријером. Представе се одржавају у палати коју је султан Кунсува Ел Гури саградио још почетком 15. века, одмах до славне Ел Азар џамије која је вероватно један од најпознатијих образовних центара у муслиманском свету. Представе почињу у сумрак, и иако је амбијент сасвим другачија, осетио сам исто узбуђење као када сам први пут сео у
атријум Кнежеве палате у Дубровнику.
Представа има три дела. У првом јавља се мујезин, вокалиста који на балкону пева о духовним темама. Затим долази суфи игра. У трећем делу сви уметници, свирачи, певачи и играчи показују импровизацијом своје умеће и, као што видите на фотографији, обучени су у спектакуларне костиме.
Игре „у круг“ представљају одбацивање свих тере- та овоземаљског света и тежњу да се допре до неба. Када се на крају представе распаше појас то знаци да уметник почиње успињање на небо. Главни играч се зове „lafife“ и игра у центру позорнице, док остали,
названи ханатија, допуњавају спектакл. Занимљиво је да нико од играча (за разлику од инструменталиста) нема формално образовање. Своју уметност су спонтано градили од својих предака.
Од инструмената је најзанимљивија арапска верзија кастањета, названа тора (пар првих таквих инструмената из 3000. године пре наше ере налази се у египатском музеју). Фасцинантно је да тора не прати друге инструменте, као што то чине кастањете у Шпанији, већ постаје соло инструмент. Добар уметник који свира тору, а то је на овој представи био студент треће године музичке академије, Јусеф, доминира представом.
Кад год у свету видим како се негује чисти фолклор, подсетим се са доста туге како турбо фолк, толико популаран у Србији, разара нашу велику и вредну музичку баштину.
Фадо, који је Амалија Родригез прославила по свету, постаје све познатији захваљујући таквим великим звездама као што су пре свега изванредна Мариза и Мисија, обе су гостовале у Београду. Тај музички облик који певају углавном жене познат је по томе што
и музички и драмски у свом центру има „саудаде“, тугу и носталгију. Већина женских гласова не морају да буду чисти и лепи, баш као што је Верди препоручио такву боју гласа за своју Леди Магбет. У Лисабону постоји много клубова где се може чути овај жанр, а вероватно најпознатији већ деценијама је Senhor Vinho. Нажалост, као што је случај код танга у Буенос Ајресу, морате обавезно вечерати. Никада ми се није допадало да људи секу бифтек док се уметник труди да пренесе емоције уз музику. Певачи се често мењају
у овом клубу, а ја сам имао срећу да чујем Ванесу, Мел и Данијел Пинто Коеља.
Да би се добила потпуна слика фада треба свакако посетити стари универзитетски град Коимбру са његовом можда најславнијом и најстаријом библиотеком у Европи. Тамо се пева углавном посебан жанр, Fado do Coimbra који изводе само мушкарци али сви они имају оперске гласове. У најпознатијем клубу, „Фадо ао Центро“, чуо сам младог и талентованог солисту на португалској гитари Жоаоа Алвеса. Он има само нешто преко 20 година. Већ постаје славан, па да бисте уживали у његовом умећу, шаљем линк са монументалног концерта у Коимбри: https://www.youtube.com/watch?v=bKfBIGS0JFY
Отишао сам на Зеленортска Острва само ради музике. Када сам је чуо на концерту у Вашингтону пре двадесет година, на прослави 30. годишњице независности овог архипелага у Африци, постао сам, као и многи други, велики љубитељ ове прелепе мешавине латинског ритма и мелоса, који су донели португалски колонизатори, и афричких ритмова. Наравно, најпознатији експонент музичког идиома „морна“ (који је УНЕСКО прогласио за нематеријалну културну баштину човечанства), била је Сезариа Евора. Какав сензуални и чисти глас боје меда! Чуо сам је пре двадесет година на истом концерту где су певале Перуанка Ева Ајлон и колумбијска звезда гласа необичног и лепог тембра, Toto la Momposina. Иако је Сезариа прославила Зеленортска Острва широм
света, та земља је пуна талената који се „извозе“ и у друге афричке земље. Нема ниједног хотела са пет звездица у суседном Сенегалу који нема на бини уметнике из Зеленортских Острва.
Престоница музике је Миндело на острву Сао Висенте. То је и родни град Сезарије Еворе који има и њен музеј. Скоро сваки ресторан и кафић имају своје музичаре које прате гитара и бубњеви. На острву Сал, које има чувене плаже, међу најлепшим су на свету,
музичари и играчи се могу видети на сваком ћошку. Ту је, наравно, и главни град Праја поред којег се налази најстарији град у тропској Африци, Ciudade Velha који је подигао шпански краљ Филип II (истовремено и Филип II од Португалије). Најпознатији клуб и ресторан у главном граду је „Quintal da Musica“. Уметници се стално мењају, а ја сам имао прилике да видим изванредну уметницу Тиди Родригез која је запалила салу посебно песмом коју је прославила Сезариа Евора: Содаде (креолски назив за „saudade“).
Када је почео нафтни бум на Каспијском мору, многи магнати у данашњем Азербејџану су се такмичили подижући велелепна здања. Једно од њих је и Баку опера, дело јерменског архитекте Николаја Бајева. Зграда представља мешавину три стила: барока, рококоа и муслиманске архитектуре. Веома је необична па вреди потражити њену фотографију на
Гуглу. У оквиру пратећег културног програма током одржавања климатског самита, влада се постарала да понуди страним гостима прави спектакл: оперу Лејла и Манџун. Композитор је Узеир Хаџибејов, који је компоновао и азербејџанску химну. Опера је писана по поеми из 16. века Махамада Физулија. Премијера је била 1908, неколико година пошто је изведена Мадам Батерфлај. Била је то прва опера у муслиманском свету и уопште на истоку.
Пошто се главна зграда опере реновира, чули смо представу у слушаоници музичког
конзерваторијума са младим певачима. Половина опере је писана по западном узору, а половину изводе певачи који немају традиционалне оперске гласове већ по узору на изворну музику коју прати само један инструмент, тар, врста лауте. Пошто нико од нас, ван земље домаћина, није навикао на такву врсту инструменталне и вокалне музике, цео спектакл је изгледао необично. Свеједно, била је то велика и ексклузивна прилика чути и видети како је жанр опере почео да се шири у муслиманском свету.
Занимљиво је да је Нетфликс произвео истоимену сапуницу, али без музике, 2021. године.
Никада нисам био у публици у театру Колон, јер за време мојих ранијих посета сезона још
није била почела. Одлазио сам, као и хиљаде посетилаца, само да видим ову прелепу зграду савршене архитектуре, богату скулптурама, сликама, лустерима и витражима. Иако другачија, по сјају не заостаје са Салом Гарније, старом париском опером. Ниједна славна дива или диво нису се могли сматрати светском звездом ако нису певали у овом театру, од Каруза па до Марије Калас и Ренате Тебалди. Овог пута сам имао срећу да видим на сцени Бал под маскама, и то другу поделу. Иако је недостајао славни Рамон Варгас као Рикардо, била је ту будућа велика звезда, млади сопран Мариа Белен Риварола као Амелија. Снимање је наравно забрањено, мада до мене је седео један аргентински музички критичар који ми је рекао на паузи да му је дозвољено да снима.
Тако ми је љубазно пренео снимак Амелијине велике арије „Morro ma prima in grazia“ па ћете моћи и сами да судите.
https://drive.google.com/file/d/18pogv6dwA4gwb3ztrWVSH3icApba8gMk/view?usp=sharing
То је драмски сопран велике лепоте који плени у високом регистру великог обима, али она исто уме да плете ноте у пијанисиму. Те квалитете је показала и у првој арији „Ecco l’orrido campo“.
Не могу се дати велике похвале аргентинском тенору Гастону Оливиера Векесеру који је тумачио Рикарда јер му очигледно више лежи репертоар тенора опера белканта него драмска улога у овој опери. Леонардо Лопез Линарес се истакао као Ренато, посебно у високом регистру великог обима.
На моменте се чинило као да чујете славног Матију Батистинија с почетка 20. века. Он је био најпознатији од свих аргентинских певача ове вечери, и већ се појавио и у Карнеги Холу, Театру Масимо у Палерму, Театру Ређо у Парми, Театру Реал у Мадриду и на фестивалу у Монпељеу.
Годину дана после веома запаженог представљања монументалног Немачког реквијема Јоханеса Брамса, а уочи великих мајских световних и духовних празника, Симфонијски оркестар и хор Радио телевизије Србије, поново с угледним међународним солистима
(од којих је Соња Шарић, врхунском школом савршено обликован и технички беспрекорно избрушен, а природно раскошно колорисан, потпуно јединствен сопран била и импресиван учесник оба догађаја) остварили су под вођством Бојана Суђића још један високи интерпретативни подухват који бисмо означили и као најуспешнији и најлепши концерт последње априлске седмице. Диригент богатог искуства, респектабилног знања и широког жанровског спектра, много пута доказан као наш, данас највећи тумач сложених вокално-инструменталних дела домаће и светске, духовне и световне музичке литературе, али и оперских остварења, овог пута је припремио програм „У част Пучинију“ (1856 – 1924) посвећен омиљеном великану италијанске опере поводом века од смрти, приредивши свим присутнима, нарочито оним бројним
љубитељима његове музике, заиста посебно вече.
Први део овог јединственог и веома успелог омажа, уз подједнак ангажман и преданост оба (све боља ансамбла), јужнокорејског тенора Квонсуа Џона и бугарског баритона Кирила Манолова садржао је ретко извођену Мису („Мessa di Gloria“), a други нумере из
пет одабраних Пучинијевих опера (шест арија, један дует и велику хорску сцену, тe симфонијски интермецо), потврђујући у оба програмска сегмента да је људски глас и један од најлепших инструмената.
Суверен у оба жанра, Суђић је јасним покретима и подстицајним и благовременим назнакама за прецизне солистичке инструменталне и вокалне наступе, сјајно водио и развијао драматургију целокупне интерпретације, како цикличног мисног остварења, тако и оперских одломака. С истим циљем користио је и поједина агогичка иступања од основних темпа, у широком луку остварујући богато нијансирану, изражајну и ефектну динамику.
Ако је, судећи по породичној пракси црквених професионалних музичара и сам био „дете
цркве“, али од ране младости и с јасно израженом амбицијом да постане оперски стваралац, разумљиво је што је и најважнији опус композиторових младих година (дипломски рад) посвећен духовној, али оперском музиком надахнутој музици. „Миса славе“, дело 19-годишњег аутора (праизведено 1880), добило је у нашим, преданим заједничким радом обједињеним ансамблима посвећено и усредсређено извођење, ком
је мешовити хор (с којим већ неко време вредно ради Хаџи Јаков Милутиновић), често налик вердијевим хоровима, подједнако добар и у незаустављивом и страственом предавању, али и у разумљивом изговору (чак и у фугатима) и префињеном вокалном сенчењу дао пуно боја, а сви заједно, у осветљавању његовог директног и отвореног оперског стила приказали снажну виталност и пуно софистицираних музичких решења. Вредан допринос пружио је одлично припремљен, управо „дотеран“ оркестар, већ од светлог нежног увода гудача у Kirie eleison (компактних и у „олујним“, моћно тремолираним наступима у Credu), а нарочито у солистички уплетеним и у целокупно
звучно ткиво „присно“ интерполираним солистичким партијама дрвених дувачких инструмената (почев од првог, и у свим осталим деловима), али и ведрим свечаним фанфарама у централном, најопсежнијем ставу Gloria. Изванедни солисти, јужнокорејски тенор Квонсу Џон, јасно „грленог“ гласа и необичне експресивности (драматичне у „Gracias agimus Tibi“, болне у „Et incarnatus est“) и београдској публици већ
познат моћни баритон Кирила Манолова, госта из Бугарске (Crucifixus и Benedictus), уједињеног дејства у једноставном, завршном Agnus Dei, допунили су и заокружили утисак о виталности и Пучинијевом инспиративном преношењу богате италијанске вокалне традиције, коју ће касније унети и у своје потоње опере од Едгара и Ле Вили до Манон Леско и Сестре Анђелике.
У другом делу вечери с одабраним нумерама из Пучинијевих опера, у потпуном разумевању диригента Бојана Суђића и очигледном задовољству музицирања Симфонијског оркестра и женског, а потом и Хора Радио телевизије Србије, најпре је до
потпуног изражаја дошао подједнако топао, сензибилан, али и динамичан и веома носив, па и продоран и врло флексибилан сопрански глас и певачки дар Соње Шарић. Њен смисао за уверљиву карактеризацију ликова најпре је исказан у савршено мирно отпеваној арији Мими из Боема, да би јој се у чувеном распеваном дуету са сликаром Родолфом придружио у пуној лепоти свог лирског тенора, гост из Јужне Кореје, Квонсу Џон. Потресном аријом Чо-Чо-Сан из Мадам Батерфлај изведеном с пуно душевног не-
мира, стрепње и нестрпљивог ишчекивања („Једног лепог дана“), а затим и проосећаном молитвом Тоске – њеном чувеном посветом уметности и љубави, Соња Шарић је заокружила свој омаж најомиљенијем представнику оперског веризма. Квонсу Џон му је посветио поред вероватно најпопуларније Пучинијеве арије уопште, „И звезде су сјале“ Марија Каварадосија, из истоимене опере, потом и до победничких висина бриљантно донет исказ Калафа („Нико не спава“) из опере Турандот. Завршни обол Пучинију и целом
концерту дали су заједно Кирил Манолов, као барон Скарпија, који се својим упечатљивим баритоном патетично придружио маестетичној молитви народа у цркви Светог Андреје у Риму („Te Deum“), оличеног у представљању маестралног Хора и Симфонијског оркестра РТС-а, као кулминацији првог чина Тоске, најснажније композиторове музичке драме. Вишеминутне овације у препуној великој дворани Коларчеве задужбине биле су у недвосмисленом складу с интензитетом доживљаја одушевљене публике, али и максималним ангажманом свих бројних учесника овог
изузетног догађаја.
п о к л о н ц д
НОЋНИ ПРОЛАЗ
(музика за харфу и тенор саксофон)
Александра Паладин и Предраг Митровић
Када звук постане лек
Терапија звуком харфе примењује се у многим болницама у свету. Често је присутна и као терапеутски поступак деце са посебним потребама.
Њена улога је да релаксира, задиви, забави, провоцира емоције, омогући бољи сан, а пре свега стимулише концентрацију и мотивацију.
Специфични звук тог инструмента има многа значајна својства у медицини. Њен тихи звучни амбијент умирује и мотивише сваког појединца на пажљиво слушање музике која је налик протицању воде. Није ретко да слушање иницира и певушење пацијената. То је изузетно добро јер је репродуктивна уметност подстицајна за покретање многих значајних процеса у организму. Један од њих је и умиривање организма, односно припрема за спавање.
Харфа се најчешће користи у терапеутске сврхе на начин да извођач уживо свира. Такав процесперцепције звука је сасвим другачији од слушања са носача звука, а то је карактеристика која је приметна и код других инстурмената. Тзв. „live“ извођење има боље терапеутске ефекте, пре свега због тога што је то изворни звук инструмента, без изобличења које даје сваки трајни снимак. Овај инструменат је један од оних који се
највише користе у медицинским истраживањима, која се баве сусретом звука у реалној акустици болесничке собе.
Често се поставља питање зашто многи спавају поред упаљеног телевизора или радија, када превентивна медицина сугерише умиривање пре сна? Интересантно је да и таква пракса има своје терапијско дејство. Слушање „константне буке“ умирује слушаоца, те је пре сна препоручено слушање звука који нема много осцилација, како у садржају који се чује, тако и у јачини. Понекад је и сам амбијентални звук собе, у коме се препознају звуци зграде, комшијске чесме, жамор и друго довољан замиран сан.
Медицинска истраживања су показала да звук харфе може да умири болове. У једном од њих је констатовано, на пример, да слушање 20 минута умирује болове код деце која болују од канцера. То показује њен умирујући ефекат изазван лучењем хормона „задовољства“ - ендорфина, којим се постиже опуштање организма и оптимизација срчаног рада. Тиме се постиже и релаксација нерних рецептора, пре свега за бол,
чиме нестаје и осећај напетости у организму.
Бебе престају да плачу после 5 до 10 минута слушања харфе. Показано је да је боја и фреквенца њеног звука најприближнија звуковима природе, који на децу имају највећи утицај, с обзиром да немају развијену свест о контролисаном звуку, односно музици. То је разлог због кога звук природе делује умирујуће на бебе, па осим што су на свежем ваздуху, често мирно спавају баш у парку или када су напољу. Многи лекари чак препоручују да деца у нешто већем узрасту свирају мале харфе имајући на уму да их тај звук умирује, а истовремено развија и психомоторику.
Када поменемо дувачке инструменте већина прво помисли на трубу или кларинет, бар тако каже статистика. Џезери помисле на саксофон, класичари на дрвене и лимене дувачке инструменте. Док их слушамо уживамо, било да нас воде у расположење или нас умирују, односно имају значајно терапијско дејство. Оно понекад зависи и од жанра који слушамо. Да ли у примени музике у медицини има разлике када пацијенти слушају дрвене дувачке инструменте или лимене? Нема,, али је веома битно какав звук стварају. Логично је да дрвени дувачки инструменти имају мекши тон од лимених, али је најбитније како су они укомпоновани, односно „смештени“ у музику, конкретно у композицију. Што би значило да у зависности од тога како је дувачки инструмент примењен, зависи и његов ефекат на болесника.
Чини се да што је инструмент ближи некој праискони он је делотворнији када је медицина у питању. Али, у пракси, та чињеница није у потпуности тачна. На њу утиче искуство композитора и извођача, начин и простор извођења и њихово снимање. Све су то параметри који имају утицај на позитиван ефекат појединих композиција и инструмената на болеснике. Што значи - једноставност инструмент не гарантује и значајнију лековитост истог.
(Из књиге “Музика - уметност или лек?)