Глас Ксеније Роговске-Христић, солисткиње Београдске опере између два светска рата, био је први који се пре сто година чуо са најстаријег електронског медија на Балкану – Радио Београда. Певала је тада арију из чувене опере „Тоска“ Ђакома Пучинија, а значајан број њених снимака чува се и данас у Звучном архиву Радија. Поводом великог јубилеја ово је прилика да се завири у тонски архив и присетити се улоге уметничке или озбиљне музике на радију од почетка емитовања. Као поднаслов овог текста могао би да стоји и назив капиталне књиге Даринке Симић Митровић, „Da Capo Al Infinito“, која је објављена 1988. године, између две 50. годишњице.

У суботу 12. октобра 2024. године, у Музеју науке и технике, у оквиру изложбе „Из века у век“, приређена је драмска реконструкција првог пробног емитовања радија која је обухватила и концерт уметничке музике. То је било подсећање на пробно емитовање које је било 19. септембра 1924. године. Кроз одломке текста Љубомира Коцића, из 1985. године под називом „Музички програм Радио Београда“ подсетићемо се тога доба.

​

Уређење радиофонског студија и музичке емисије

​

„У Мезанину уређен је радиофонски студио, у једној пространијој соби, у којој је, поред микрофона и клавира, било око двадесетак столица за публику, која је присустувала извођењу музичких емисија. Сам студио није имао неку посебну акустичку обраду, осим плишаних завеса на прозору и стакленим вратима. Радио Београд Раковица редовно емитовао програм у у трајању од једног сата, и то у почетку три пута недељно, а већ од 1925. године свакога дана.

Програм су сачињавале музичке емисије под називом „Радиофонски концерт“ или „Радиоконцерт“, затим дневне информације под називом „Новости“ или „Дневне новости“ и на крају редован берзански извештај. Емисије нису биле строго временом ограничене, већ су трајале онолико колико је садржај емисије захтевао. Све емисије су редовно објављиване у 15-одневном прегледу европских радиостаница са назначеним називом станице, таласном дужином и временом емитовања.

Највећи проблем у емитовању музике представљали су ниски тонови са малом учесталошћу и веома мали број остварених аликвотних тонова, тако да су се јављала јака изобличења. Боја тона појединих инструмената толико се изобличавала да се веома тешко распознавало који инструменти свирају. Тадашње искуство, не само наше него и светско, показало је да су у условима тадашњег техничког савршенства најпогоднији за емитовање људски гласови и то оба женска, а од мушких само тенори.

Од музичких инструмената клавир се показао као најпогоднији јер је давао најмања изобличавања тона. Све то је условило нужност да музички програм углавном сачињавају певачи уз пратњу клавира“.

 

Емитовање музике на Радио Раковици

​

„Посебан чисто технички проблем представљало је емитовање музике са плоча, јер још није била пронађена електронска репродукција, већ се репродуковало на обичном грамофону са трубом испред које је стављен микрофон. Ако се зна да су тих година и грамофонске плоче снимане механичким поступком чиме су добијале и лако препознатљиво изобличавање звука, онда се може претпоставити колико је емитовање музике са плоча неподношљиво ружно деловало на слушаоце.

Наведене чињенице потврђују заблуду да се на програму Радио Раковице сва музика емитовала углавном са грамофонских плоча. Највише је емитована живо, извођена у студију, а само изузетно са плоча. Када су, једно време, током 1925. године, наступиле организационе тешкоће са стварањем живих емисија, музичке емисије су замењиване предавањима. Веома су оскудни и недовољни подаци о музичким емисијама Радио Раковице, међутим и на основу онога чиме располажемо, може се стећи у виду основне контуре целине програма. Тако се зна да су Стеван Христић, Ловро Матачић и Јован Србуљ веома ангажовано радили и сарађивали у организовању музичких емисија. Пратиоци солиста на клавиру најчешће су били Матачић, Србуљ и Гера Сименко. У јавности су биле запажене емисије истакнутих солиста Београдске опере - Евгеније Роговске, Надежде Стајић, Евгеније Пинтеровић, Живојина Томића, Драгутина Петровића. Велика популарност народне песме, нарочито у интерпретацији Мијата Мијатовића, давала је овим емисијама посебну вредност код најширег круга слушалаца. Занимљиво је да је Мијатовић народне песме певао уз клавирску пратњу, коју је као такву обрадио и штампао Јован Фрајт. Овако објављене народне песме, претежно из репертoара Мијата Мијатовића, врло брзо су унете и у програм оперских певача. Све живе емисије извођене су у присуству публике, што је код извођача стварало атмосферу као на јавним концертима, која ће се касније изгубити у студијској изолацији, а још више умртвити поступком снимања и монтаже музике на тракама.

Живојн Томић, сeћајући се емисија у Радио Раковици, увек је наглашавао да једино на тим емисијама никада није имао трему, јер је пред собом имао живе људе којима је непосредно певао. А када је касниjих година био затваран сам у студију, и још кад би се упалио опомињући црвени транспарент, осећао је велику трему коју се никада није могао ослободити“.

ИСТОРИЈА РАДИО БЕОГРАДА И ОЗБИЉНЕ МУЗИКЕ

Интересантна су и сећања Михаила Вукдарговића на почетке емитовања Радио Београда А.Д, 1929. године. Он се тада налазио на месту шефа музичког програма и био је оснивач оркестра Радио Београда. Те успомене је поделио у емисији „Време музике“, 7. марта 1971. године, са Даринком Симић Митровић.

„Били су то скромни почеци, држава није хтела да ризикује ништа и да улази у тај посао, него је концесију за изградњу станице и програма пустила приватном капиталу. Међу београдским и нашим капиталистима није било оних који се хтели да усуде да уђу у тај посао, бојали су се да је то некакав ризик, него се појавила лондонска компанија „Маркони“ која је уписала све акције. Тако је то био радио АД са енглеским капиталом, све до 1940. када га је држава преузела. А како су изгледали ти први програми? Пре свега први стални ансамбл музички на Радио Београду био је Радио квартет. Тај ансамбл је први пут свирао 18. марта 1929. године. То је био дан када је Београдска емисиона станица стављена у промет. Извели су од Чајковскога „Баркаролу“, Пучинија „Тоску“, оперску фантазију Рихарда Штрауса, две песме Рахмањинова, „Успаванкау у еф-молу“ од Леа Фала и „Валцер“ из оперете „Стамурска ружа“.

У које време је ишао тај програм на радију? Колико сати?

Емисије су почињале рано ујутро, у 5-6 сати и ишле су до 12 сати ноћу.

Када је било време време за озбиљну музику?

За озбиљну музику су били су вечерњи часови. Осим малога састава Радио квартета, одмах је створен и један мали радио џез оркестар за музику за игру. Народну музику су представљали Цигански оркестри. Први је био оркестар Јована Стојановића, затим популарног Анте Грујића. Они су свирали севдалинке. То никада није био чисти фолклор. У тој музици је било много оријентализама и циганских елемента итд. И било је преноса из кафана.

Директих преноса из кафана?

Да, директих преноса. Ја сам лично, по дужности, кад сам дошао на место руководиоца народне музике, 1936, а за шефа програма 1937. имао задужење да кренем од Чубуре и да чујем шта се свира у тим кафанама и шта би нама било интересантно да преносимо.

То је и Пешта радила и то је тада било доста модерно.

Како је публика реаговала код тих преноса?

То је било веома популарно. Све је имало посебан шарм.

Преноси су реализовани обично суботом, када је у кафани било доста света. Увек смо тражили где су интересантне певачице и само оне народне музике. На пример, ја сам отишао у бар код „Руског цара“. Тамо су често певале добре певачице које су на репертоару имале и шансоне. Публика је волела твз. Лаку музику. Поред музике из кафана преносили смо и представе из опере.

Морам да вас упитам како сте то чинили, јер ми ни данас не успевамо да направимо добар пренос из опере.

Користили смо телефонске везе, правили специјалне линије. Било је сметњи у звуку. Радили смо и преносе из иностранства - из Беча, Прага, са Салцбуршког фестивала, из Бајројта и увек преко тих телефонских линија. То је било јако сумњиво у погледу квалитета, али је било и велика атракција. Тако је то почело. Али почеле су и емисије камерне музике. Споменућу рецимо о трију у то време. Петар Стојановић, виолина, Јован Мокрањац, виолончело и Емил Хајек, клавир. Они су наступали као трију. Долазио је и Загребачки квартет да свира живо. Везе са загребачком станицом и љубљанском су постојале.

Ствари су се развијале, ширио се и програм. Кад сам ја, 1937. године, дошао на место шефа музичког програма, направили смо реорганизацију. Формиран је Велики радио оркестар, убрзо и Хор, направљена је библиотека. Ансамбли су кренули и са концертима. Активност је била велика. Поред мене је у програму радио и секретар програма, покојни доктор Војислав Вучковић. Ми смо у сезони 1938/9. са оркестом дали 25 симфонијских концерата, а на сектору камерне музике 29 камерних концерата. Од тога је један део био јавни концерт у десет сати увече у Македонској, у студију. На тих 29 камерних концерта изведено је 21 дело домаће музике.

Ја морам сада да вас подсетим на једну непријатну епизоду из тог периода. Наиме из овог разгора видели смо колико је био успешан рад на Радио Београду, па ипак непосредно пред рат, колико знам, и Ви и доктор Вучковић били сте отпуштени.

Јесмо, то је био момент кад је држава преузела руководство радиостанице, односно преузела у своје руке то све и то је била већ политичка промена, оријентација ка Немачкој, ка силама осовине, долазак Станислава Кракова за програмског директора на место Вељка Петровића, који је такође био отпуштен. Нама су само рекли „немојте више долазити“, добили смо три плате и напустили смо...

Реците још нешто о односима музике на програму.

Чини ми се чак боље него данас. Знате, на 61,33% музике долазило је 38,67 говорних емисија, а од тих музичких емисија 21% је припадао сериозној музици, 19% лакој и 16% народној и музици за игру три.

​

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)